У четвртак, 26. априла, преминуо је Борислав Радовић. Према песниковој жељи, сахрана ће бити обављена у кругу најуже породице.
Борислав Радовић је био један од најзначајнијих савремених српских песника, врстан преводилац, истанчани есејиста.
Рођен је 1935. у Београду. Завршио је студије Опште књижевности и теорије књижевности. Већи део радног века провео је као уредник у издавачкој делатности.
Објављена дела
Књиге песама: Поетичности (1956); Остале поетичности (1969); Маина (1964); Братство по несаници(1960); Описи, гесла (1970); Изабране песме (1979); Песме 1971–1982 (1983); Изабране песме 1954–1984(1985); Тридесет изабраних песама (1985); Песме 1971–1991 (1991); Песме (1994); Песме (2000), Четрдесет две изабране песме (2007, 2016),
Есеји: Рвање с анђелом и други записи (1996); О песницима и о поезији (2001); Неке ствари (2001); Читајући Вергилија (2004); Још о песницима и о поезији (2007); Понешто о песницима и о поезији (2011).
Објављена су, у две књиге, и Изабрана дела Борислава Радовића: Песме и неке ствари и Понешто о песницима и о поезији (2016).
Превео је с француског Мореказе Сен-Џона Перса (1963, нови превод 2003), један избор песама Пола Елијара (1971), Париски сплин Шарла Бодлера (1975), едну књигу прозе, Балзаковог Луја Ламбера (1999), Шеснаест цветова зла Шарла Бодлера (2011).
Награде и признања: 1957. Бранкова награда (за Поетичности), 1963. Октобарска награда (за превод Мореказа), 1967. Нолитова награда и Змајева награда (за Братство по несаници), 1983. Награда Бранко Миљковић (за Песме 1971–1982), 1984. Награда Жељезаре Сисак, 1985. Награда Дисовог пролећа, 1994. Круна деспота Стефана Лазаревића, 1995. Награда Васко Попа, 1996. Награда Ramonda Serbica, 1998. Белодворска розета, 1999. Награда Милош Н. Ђурић, 2001. Награда Десанка Максимовић, 2002. Жичка хрисовуља, 2002. Награда Ђорђе Јовановић (за О песницима и о поезији).