Боривој Герзић, БЕКЕТ: ЧОВЕК И ДЕЛО

Боривој Герзић, Бекет: човек и дело

Издавачи: Златно руно и Милстоне, Београд

Латиница, меки повез, 342 стране, формат 15,5 x 20,5 цм.

Реч аутора

О човеку коме је била блиска Флоберова максима да уметник треба да се постара да потомство поверује да није ни постојао (упор. Епикур /кога је Бекет проучавао/: „Проживи живот свој скривено“), током година су на светлост дана извучени безбројни детаљи, написане три опсежне и квалитетне биографије (Бер, Ноулсон, Кронин), а број студија, огледа, расправа, чланака и књига посвећених његовом животу и делу није могуће установити јер је, једноставно, огроман (најновија биографија је Гибсонова Samuel Beckett, из 2010, где се писац потрудио да представи „историјског“ Бекета). Сâм Бекет говорио је да је његов живот „досадан и незанимљив“ и да је најбоље „не промовисати га“, а да „професори о његовом животу знају више него он сам“. Ставова о „непромовисању“ мање-више доследно се придржавао до краја, избегавајући публицитет и увек гладну јавност колико год је било могуће. То му, опет, није сметало да из сенке повлачи пословне потезе у вези с продајом својих књига и продукцијама комада широм света, мада је знао, што се види из једног писма Барнију Росету из 1958, да се тиме све дубље уплиће у професионализам и самоексплоатацију и удаљава од своје основне вокације „писца-у-неуспеху“.

Писац биографије, поготово романсиране (ова не спада у такве), долази у искушење (и углавном му не одолева) да вештачки повезује догађаје и чињенице из живота свог јунака – како би многобројним раштрканим подацима дао целовитост и заједнички ток, а књизи озбиљност. Ова је биографија, насупрот томе, фрагментарна – скоро сваки одељак може се читати сам за себе, независно од другог; читаоцу остаје да сам повеже чињенице и о њима створи закључак. Године су ми ту послужиле као репери – да би подаци стајали релативно независно једни од других, а да ипак постоји неки оквир (оквир календарске године), који прозној конструкцији даје стабилност. Поред тога, унапред сам се определио да ова биографија буде избор, тј. непотпуна (јер има још много тога што би се о Бекету, а поготово о његовом литерарном раду и утицају, могло рећи). Покушао сам да из Бекетовог живота и рада изаберем оно највредније, бар по мом суду/осећају („…јер небо је увек исто и никада није исто…“1), па у том смислу ова биографија одражава и субјективне ставове аутора (не би било нетачно ни да јој је наслов Лични Бекет).

Ниједна биографија није прави одраз живота (поготово кад аутор пише о личностима из прошлости); свака је, хтео то он или не – „романсирана“. Година има 365 дана, дан 24 часа, а у сваком часу – сваком тренутку – у животу појединца дешава се нешто важно (ма колико то голом оку било невидљиво). Свих тих појединачних тренутака (и њихових утицаја) ни сам протагониста није свестан, а камоли да о њима неко сазнање може имати (будући) писац биографије. Целовиту биографију, дакле, није могуће написати: избор догађаја и чињеница, из друге руке, нужан је, чиме прича о нечијем животу постаје све натегнутија. (Писац биографије у највећем броју случајева пише пост мортем; мада су Бекета сва три његова биографа познавала – Беровој је рекао да јој у писању његове биографије „неће ни помагати ни одмагати“– ипак ју је снабдевао контактима и помагао јој на разне начине; са Ноулсоном је 1989, непосредно пред смрт, пристао да током шест месеци надугачко разговара о свом животу и делу, а слао му је од 1971, поштом, „у врећама, кутијама и торбама“, своје рукописе и белешке за архив који је Ноулсон оформио при Универзитету Рединг; и Кронин му је био /млађи/ савременик и познавао га.) Ако се узме у обзир и то да писац биографије, ма колико се трудио да буде објективан (вредносне процене увек су проблематичне), одређене податке истиче, а друге, које му се чине мање важне, оставља по страни, још више се губи на веродостојности (узмимо само Екерманов идеализаторски приступ портретисању Гетеа; али свака биографија је, по дефиницији, афирмативна). И на крају, ако је биографија, као што су то многи приметили, заправо одраз самог писца биографије (сродство по имагинарној или стварној сличности са својим протагонистом), онда се о уверљивости коначног производа тешко може дати прелазна оцена. Свака је биографија (па и свако знање) налик уличној светиљци која ноћу обасјава плочник: радијус осветљеног поља је мали, док велики део – безмерни део – онај ван домашаја светла, остаје у тами (ово као да потврђује откриће савремених астрофизичара, да сличан однос влада и у космосу – само 4% васионе, кажу они, садржи атоме, док осталих 96% заузима непозната тамна материја).

Чим је Бекет почео да избегава јавност и публицитет, у медијима је створена слика о њему као неприступачном осамљенику и ексцентрику (ексцентрик је био) – мада је по сведочењу блиских пријатеља у друштву често умео да буде весео, и волео шалу и смех, док је његов живот стално и изнова стављан под лупу (сам се вајкао да је „осуђен да буде славан“). Позната је његова изјава да признаје постојање само четири извесности: да се родио, да је живео, да ће умрети и да, из нејасних и несазнатљивих разлога, не може а да не ремети тишину (тј. да не пише). Мене је у почетку највише занимало је ли он практиковао оно о чему је с таквим убеђењем писао – ту идеју о „уметнику као неуспеху“ (зато занимање за његов свакодневни живот), или је био писац с два лика (једним, који се очитовао у текстовима, и другим, окренутим свакодневном животу и његовим могућностима). Али да ли је неопходно да живот следи ауторове уметничке/филозофске идеје?; је ли дело уметника нужно јаче/слабије ако он живи/не живи оно што пише? Да ли је Бекет представљао афирмацију литературе какву је писао и био налик „граничним сподобама“ што се повлаче по блату и тами његових страница (у ретким тренуцима своје ликове звао је „моји људи“), напуштеним од света који су они сами одбацили (каквим су га критичари и његови „апостоли“ представљали) – или неко ко је (уз велики литерарни рад) вешто радио и на самопромоцији и миту о „писцу очаја и безнађа“ (у циљу славе/профита)? Како је, на крају, један тако експерименту (с језиком) склон уметник, и неко ко је читавог живота писао о скитницама, очајницима, ометеним и напаћеним „безобличним гомилама живих буктиња“, о људима без имовине, породице, порекла и имена – који се потуцају у непријатељском свету, мрмљајући речи које (на први поглед) немају много смисла – за живота постао „звезда“, „глобални уметник“, икона поп културе и књижевности 20. века? Нешто ту није било у реду.2

Сâм Бекет је то често покушавао да објасни, рекавши једном приликом у кафанском разговору да је ту реч о неком „неспоразуму“, да текстови које он пише не би требало да имају успеха. Ипак, иза његовог литерарног и комерцијалног успеха (у једном тренутку постао је „биг бизнис“) стајала је многочлана екипа његових поштовалаца и помагача – универзитетских професора, критичара, редитеља, глумаца, издавача и агената, која је дуго (од успеха Годоа 1953, а посебно од добијања Нобелове награде 1969) радила на тумачењу, пласману и маркетингу његовог лика и дела (кампањама којима је он, иза кулиса, помало невољно, покушавао да руководи путем многобројних писама, налога, упутстава и директива). С друге стране, Б. није био филозоф (мада је један од најфилозофскијих и најдубљих писаца 20. века), нити су његова дела филозофски системи које треба прихватити као истините, или оповргнути као погрешне. Посвећеност истини, казивање истине (понављам оно што су многи већ рекли), није особина својствена литератури/уметности, нити уметник треба да позива на промену целокупног живота конзумента. Уметност је некаква апотеоза слободе (Бекет би рекао самоће) – од идеологија, система, истина, доследности… (овом низу може се додати чак и рацио). Ако, на крају крајева, и позива на трансформацију, уметност то чини само алатком која се зове слобода. Ипак, не може се оспорити битност везе између начина живота уметника, и његовог дела. Иако је уметничко дело само по себи увек боље од свог творца, оно је и јаче ако иза њега, својим животом, стоји, и подупире га (па чак и само у покушају), сам уметник. Ако то не чини, онда је дело само лепа и мање-више вешто укомпонована играрија, артизам.

После темељног истраживања (заснованог, наравно, на истраживањима других), иако ми се Бекетов свакодневни живот сада чини јаснијим (као да га сви ти подаци могу објаснити, и као да увек не остану тамни остаци душе), закључак је да живот једног човека, ма колико се проучавао, остаје у бити несазнатљив, необјашњив. Исто важи и за дело. Бекетово дело – и поред бројних покушаја тумачења и коментара (психоаналитичких /лакановских у оквиру ових/, и деридијанских /деконструктивистичких/, да поменем само новије критичарске струје), и разних теза да су његови текстови одавно дешифровани, па тиме и одгонетнути – остаје у суштини отворено, „недовршено“. (То је оно што каже Јасперс за велике умове: „Велики филозофи се током времена заборављају и поново откривају. Они никад нису дефинитивно схваћени и сагледани. Остаје тако као да се оно што је велико увек тек мора открити, чак и онда када се споља чини сасвим познатим.“)3

Да би се одговорило на питање шта је главни смисао Бекетовог дела (одговори су многоструки, баш као што и сам Бекет, као човек, измиче дефиницијама) морало би се претходно одговорити на питања о истинитости и смислу уметности (историја идеје о „истинитом у уметности“ дуга је и контроверзна). Да би се на та питања одговорило, мора се приступити анализи уметничког дела (нпр. дела самог Бекета), што ће рећи – хода се у зачараном кругу. На крају крајева, таленат увек остаје загонетка. Б. је имао изузетан таленат за речи и језик, за посматрање и истраживање, за то да скоро сваки (и најобичнији) подстицај који би му пружила стварност мајсторски транспонује у литературу, или позоришни чин (Хју Кенер је, рецимо, сматрао да свет у Годоу подсећа на Француску под немачком окупацијом, земљу у којој је Бекет провео ратне године). Уз несумњиву ерудицију и филозофски ум, и упорност да у својим текстовима ствари гура преко граница појмљивог, педаљ по педаљ напредујући ка ономе што је њега привлачило – ка небићу/ништавилу/ничему… (повећавајући тако обим бића/нечега), као и битну особину коју је поседовао – хумор (ирски), била је то добитна литерарна комбинација (донела му је, коначно, и Нобелову награду).

Да ли су тачне речи, кад говоримо о Бекету, особењака из Кроазеа с почетка овог текста, о Хомеру, или Шекспиру (ког од те двојице?, можда ни о једном од њих): „Што год мање о њему знам, утолико ми изгледа већи“? Или речи наше Исидоре Секулић, жестоке противнице „завиривања“ у туђе приватности: „О једном Платону и Проперцију не зна се ништа, а они – живе“? Мени за Бекета важи управо обрнуто: што год о њему знам више, утолико ми његов рад изгледа значајнији. (Ковач удара маљем по усијаном гвожђу – оно постаје чвршће. Све пожељнијег облика.) Бекет није писац на прву лопту. Његови радови су вишеслојни, умножених значења, асоцијативни, мистични, крцати алузијама, парафразама и прерађеницама идеја и мисли других писаца, уметника и филозофа, речју, вапе за тумачењима. Сваки његов комад, сваки његов текст је вишеструко (разбијено) огледало. Лако ће читалац/критичар ту пронаћи свој (изобличени) одраз. Бекетов (аскетски) изглед у позном добу (забележено је да је остављао снажан утисак на готово сваког кога је срео), посебно његов поглед (мешавина погледа свеца и лудака), засебна су прича. Кад се посматрају фотографије позног Артоа, нпр., види се човек на рубу ума. Позни је Бекет пак изгледао као душевни болесник који је успео да се социјализује, као неко ко је видео Горгону (или Ништа) и успео да се врати међу живе. Многи су га због тога доживљавали као некаквог световног гуруа (називали га и „свецем од овог света“ и „секуларним мистиком“), мада он никад није показивао жељу да се у такве приче упушта.

Шта је смисао оваквог подухвата, проучавања нечијег живота и писања туђе биографије? Мало шта друго осим сопствено напредовање (или назадовање) на нејасном путу тражења решења за загонетку постојања: одгонетање сопственог живота помоћу туђег (као што и туђи снови могу да послуже за анализу сопствених). Јасперс каже: „Онај кога видим великог, открива ми шта сам. Кроз начин на који видим величину и бавим се њом, ја налазим себе.“4 Усмерење духа ка одређеној теми (за разлику од неке друге теме, можда не толико стимулативне), одабир је пута самоваспитања: човек постаје оно о чему размишља. А поврх свега, забавно је изучавати Бекета – он сам исто је толико занимљив као и његов књижевни рад. Има неколико начина да се нешто сазна о другоме. Један је биографија, други аутобиографија (ту спадају и писма, дневници, белешке, сећања, исповести и сл.), трећи су нечија дела (и недела). Иако сва Бекетова литерарна дела садрже бројне аутобиографске елементе (вешто прикривене или поопштене), он сам никад није показао жељу за класичном аутобиографијом („Јебеш живот“, каже се у Љуљашци, а „Ништа није мање налик на мене од мене самог“ у Сну о осредњим женама), али је зато оставио обимно и комплексно књижевно дело (и преко 15.000 писама по којима биографи данас покушавају да реконструишу његов живот и додатно протумаче његов рад). Што се тиче недела, изгледа да их у његовом животу није било (бар не великих; мала недела чинимо, готово свакодневно, сви).

Чиме се вреди бавити у овом кратком животу (стари су говорили да живот није кратак, него га ми арчимо) осим самим собом? Или – ма чим се човек бавио, увек се бави собом („Госпођа Бовари, то сам ја“). Све је наш сопствени одраз – физички су то деца, „нефизички“, дела (и недела). Нема изласка из круга света (живима). Ни из бекетовског (раслојеног) Ја не може се изаћи (иако се, рационализацијом, можда може покушати трансформација малог ја у велико; ако нешто
попут детерминисаног сопства уопште постоји). Бекет остаје писац нашег доба (бар 20. века), тумачен и анализиран (често исувише професорским егзегезама оних који желе све да разумеју), али и даље неодгонетнут, па тиме и подстицајан, попут Дантеа, Милтона, Гетеа, Кафке, Џојса и других битних писаца ове литерарне традиције.

 

###

 

Књига о Бекету настајала је, с дугим прекидима у писању, током четврт века. За аутора Годоа сам се заинтересовао крајем осамдесетих, а први резултат истраживања била је кратка биографија (петнаестак страна), с насловом „С. Бекет: Хронологија живота и рада“, објављена у књизи Самјуел Бекет, Крај и друга проза (Београд, 1994). Нешто дужа верзија („Самјуел Бекет – једна биографија“) појавиће се петнаестак година касније, 2010, у новосадском часопису Поља (бр. 464.). Верзија пред читаоцем, произашла из те објављене у Пољу, настајала је последњих неколико година. Слика о Бекету као човеку укомпонована је на основу разних његових поступака током живота, онако како их је видео он сам (мада их, као и своје текстове, није превише објашњавао), па онда његови рођаци и пријатељи (малобројни), познаници и сарадници (многобројни), као и жене с којима се дружио или био у вези. Исто то покушао сам да учиним и када је реч о његовим радовима – да о њима говори или он сам, или они који су то дело најбоље познавали. Највише података (понекад и противречних) нашао сам у четири Бекетове биографије наведене на почетку библиографије, као и у његовим сабраним писмима, објављеним од 2009. до 2016. у четири тома. Поред тога, бројне књиге, студије и чланци о Бекету били су додатни и ништа мање битни извори информација; у библиографији су дати само најважнији наслови. Навођење свих коришћених било би преобимно и за овакву књигу непотребно (нова литература о Бекету појављује се, да поменем само специјализоване интернет сајтове, малтене свакодневно; неки су Бекетови наслови, поготово Годо, још одавно – у многим земљама, па и код нас – ушли у средњошколске лектире и факултетске програме, па тиме популаризовани и у најширим слојевима; на Бекетово име (или на његова дела) често се асоцира и у савременим тв серијама, цртаним филмовима, квизовима…; од свих драмских писаца 20. века, његово име је на Гуглу најспомињаније.)

Подразумева се да је све што се у овој књизи налази – када је реч о подацима – већ негде записано (на страним језицима или српском). Мој посао састојао се у томе да изаберем оно најважније (критеријум је подложан критици), с посебним занимањем за детаље (Бог је, каже се, у детаљима – као и Ђаво, уосталом), да разаберем шта је ту измишљотина и конструкција, а шта истина – уколико је то уопште могуће – и да све, путем сажимања, доведем у везу и – понекад – протумачим, а да читав један догађајима и делом тако богат живот не представим поједностављено. На читаоцу је да просуди да ли сам у томе успео.

 

новембра 2019.

Б. Г.

 

[1]  Из приповетке „Прва љубав“ (С. Б.).

2  Гонтарски ће приметили да авангардни Бекетови комади, првенствено довођени у везу са оскудицом у послератној Европи, у савременој глобалној економији могу да се играју само као кич (S. E. Gontarski, A Companion to Samuel Becket, 2010). О смртоносном, за авангарду, загрљају од стране широких маса писао је и Ролан Барт, рекавши 1972. у збирци есеја Whose Theater? Whose Avant-Garde? да ће „буржоазија обновити [авангарду] и на крају се сјајно проводити уз Бекета или Одибертија…“ Ово прихватање значиће истовремено и отупљивање Бекетове авангардне оштрице, тј. његово „припитомљавање“ од широког слоја средње класе.

3  Карл Јасперс, Sokrat, Buda, Konfucije, Isus (1957).

4  Исто.

 

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic