Дарко Тушевљаковић: Накнадне истине, 2017.

Дарко Тушевљаковић: Накнадне истине. – Београд: Архипелаг, 2017. – 145 стр.

naknadne_istine_vvДарко Тушевљаковић (1978, Зеница, живи и ради у Београду) пише приповетке и романе. Када поштујемо хронологију објављивања књига она гласи: награда Лазар Комарчић за најбољу новелу (2004), роман Сенке наших жеље жеље (2010), књига прича Људске вибрације (2013, најужи избор за књижевну награду Златни сунцокрет), роман Јаз (2016, ужи избор за НИН-ову награду и награду Златни сунцокрет, добитник Европске награде за књижевност за исти роман). Нова приповедачка књига садржи шест приповедака различите дужине (прича Карантин  1550 страна завршна Звук станвеја у празној сали 110-144), али и широког тематског распона од, рецимо, најбољих страница тзв. стварносне прозе (термин професора Љубише Јеремића поводом првих књига Видосава Стевановића, Милисава Савића, Радослава Братића, Јована Радуловића, Драгослава Михаиловића, Мирка Ковача  и других, где је професор уочио уметнички убедљиву обнову српске и хрватске прозе с краја 19. и првих деценија 20. века, било да се ради о сеоској или грађанској средини) до умешног преплитања фантастике (па и научне фантастике) у свакодневни живот јунака. Тако у причи Дрина без филтера два друга, Коста и наратор плаћају пут да их моторни чамац пребаци с једне обале Дрине на другу (река Дрина је иначе тајни српски миграциони канал под заштитом државе и у новије време Унеска, у задњих шесто до деветсто година, много једноставнији од светски познатијих копнених и водених путева за шверц људи, поверљиве робе и поштанских пошиљки). У причи је реч само да се избегне пуцњава са оклопног зеленог транспортера паркираног баш на средини Павловића ћуприје (за донатора вишеградског моста Мехмед пашу Соколовића знамо и преко романа На Дрини ћуприја нобеловца Иве Андрића и преко историјских извора, а о Павловића мосту знамо да се ради о брачном пару Павловић који су платили и претплатили раднике са разних страна света (мост има међународни значај, зато га обезбеђује оклопни транспортер) да направе прелепа два три лука и поставе асфалт на Павловића ћуприји. И у последњој причи наилазимо на најбоље странице стварносне прозе овог младог писца. Шта се у неименованом граду на обали Јадрана са острвом Угљан (богато угљем) седам километара ширине мора одвојеном од матичног копна дешава, сазнајемо из приче у којој докторка колима довози пред болницу несрећну жену која само што није од надимања експлодирала или имплодирала, а болницу чувају људи у црним униформама (нису оџачари). И ту се размењују питања, чија је жена: наша или  ваша. Па на крају докторка (војна лекарка) објасни да је она њихова а да њена болница нема струју. Град и даље краси трг Пет бунара споменик песнику Петру Зоранићу око чијих се уметничких домета споре европски познаваоци књижевности из периода хуманизма и ренесансе. Град је током 2. св. рата толико измалтретирала англо-америчка авијација преуредивши тако и остатке града из античког периода да је поред римског форума неповређен остао само господин Донат у коме током лета одјекују звуци музике барока. Поп, фолк и рок музици улаз ту није дозвољен јер то неда и ренесансни песник Петар Зоранић док се калаларгом гужвају препланули туристи.

За крај навешћемо краћи одломак из прве приче Дрина, без филтера (подразумева се да је филтер хладан): “Питао је шверцере шта превозе, разбивши тишину у којој се чуло само шљапкање дрвене мотке по муљу. Дуго се чинило да му нико неће одговорити, а онда је дечак са секиром погледао у неупосленог колегу поред мотора. Човек се исцерио и потапшао товар.

“Зависи на коју страну идемо. У Републику Српску – вино, тестенину, обланде, брашно, пљуге. У Србију – банане, поморанџе, киви, брашно, пљуге.”

Ето, осим архитектуре две ћуприје и мале лекције из економије, тамо брашно, овамо брашно, нико не губи, јер нема хлеба без доброг брашна, а економска добит се подразумева и штедња на бензину због љубоморе копненог транспортера осетљивог на звуке бродских и чамџијских мотора.            

И овом књигом наставља се традиција доброг приповедања у новијој домаћој књижевности.

 

Н. Ћ.  22.2. 2017.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

admin_skd