ДУЊА ДУШАНИЋ
ФИКЦИЈА КАО СВЕДОЧАНСТВО: ИКСУСТВО ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА У ПРОЗИ СРПСКИХ МОДЕРНИСТА
Петак, 28. септембар у 20 часова
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд
Разговори с разлогом:
Дуња Душанић Фикција као сведочанство: Иксуство Првог светског рата у прози српских модерниста, (Београд: Досије студио, 2017)
Учествују:
Дрaгaн Стojaнoвић
Лeoн Кojeн
Aдриjaнa Maрчeтић
и ауторка
Уређује и води Дејан Симоновић
Ако се септембра 1918. некима чинило да је, пробојем Солунског фронта, рат завршен, за друге је борба тек почињала. Српски војници су још две године чекали на демобилизацију, али се многи од њих никад нису изборили са физичким и психичким траумама које су оставили призори лешина, отровни плинови и друге, како би то Милош Црњански рекао, „хипермодерне сензације“. За модернисте попут Црњанског ова борба је, поред личног, имала и уметнички карактер. „Једна тако велика светска катаклизма као што је Светски Рат“, написао је Бранко Лазаревић 1922. године, „поделила је све, па и уметност, у многоме, на Предратно и Поратно. […] Свет је, као на касапници, видео живо људско месо и мозгове који се пуше по планинама, долинама и украј река. […] Као некада преко Картагине, преко великих градова плуг је могао да плужи… Граната је обарала све: човека, библиотеку, музеј, Ремску катедралу“. Као и њихови савременици широм света, српски модернисти су доживели Први светски рат као формативно искуство, које их је подстакло да уобличе сопствени одговор на изазове епохе и на оно што су видели као захтеве модерне уметности. Уверење да се после Великог рата не може писати као пре њега било је тесно повезано са идејом да је књижевност дужна да одговори на промену коју је рат донео и да је на неки начин упризори. Упркос разликама које су их делиле, писци попут Црњанског, Андрића и Растка Петровића, веровали су да ту „пукотину у плочи Историје“, како је Први светски рат описао Форд Медокс Форд, не могу да прикажу ни голи документи, ни писци минулог доба, ни историчари, већ само нова књижевност која је свесна себе и свог положаја у историји. О проблемима представљања рата у књижевној фикцији, односу европског и српског модернизма према ратним збивањима, с једне и књижевној традицији, с друге стране, као и многим другим питањима којима је посвећена књига Дуње Душанић, Фикција као сведочанство: искуство Првог светског рата у прози српских модерниста (Београд: Досије студио, 2017), говориће проф. Драган Стојановић, проф. Леон Којен и проф. Адријана Марчетић.
Изучавања српског модернизма обично су усредсређена на језичке и стилске иновације, показујући како су српски писци у свом трагању за новим формама експресивног књижевног језика били у складу са сличним токовима другде у свету. Дуња Душанић анализира остварења српског модернизма из другачије перспективе (…) фикционалног представљања Првог светског рата.
Дуња Душанић је написала смело и амбициозно дело, базирано на брижљивом истраживању примарних, као и бројних секундарних извора. Њен рад унапређује наше разумевање српског модернизма, његовог места у европској књижевности, односа европског модернизма према Првом светском рату и општег представљања рата у књижевности. То је дело које има велик значај за компаративну књижевност и српске културне студије. Оно доводи у сумњу наше претпоставке о односу књижевног дискурса и документарног сведочанства као о књижевнотеоријском питању, нудећи и дубинску критичку анализу и разложне закључке који се тичу књижевних студија уопште. (Дејвид А. Норис, Београдски књижевни часопис)