ЈЕДАН ВЕК РОМАНА ЂАКОН БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

ЈЕДАН ВЕК РОМАНА ЂАКОН БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ

Уместо Трибине СКД: Ново издање јединог романа Исидоре Секулић, који је за штампу приредила и поговор написала Славица Гароња, савременом читаоцу пружа могућност новог читања и тачнијег сагледавања баштине српских књижевница.

Човек треба да има једну љубав која циља даље од среће.
Исидора Секулић

Приповедачким остварењима српских књижевница до 1950, Славица Гароња се бавила у антологији „Врт наде“, у коју су, сасвим природно, увршћене и приповетке Исидоре Секулић. Рад на превредновању неправедно скрајнуте литературе коју су писале жене и њеном приближавању савременим читаоцима, Славица Гароња сада је употпунила приређивањем за штампу и аналитичким поговором једином роману Исидоре Секулић „Ђакон Богородичине цркве“. Новим издањем (Лагуна, 2019) обележена је стогодишњица његовог првог објављивања. Славицу Гароњу смо питали:

-Због чега је овај роман занимљив савременим читаоцима изван стручних кругова?

Следећи максиму Исидоре Секулић да се „њен живот и мисли виде у оном што је написала“, у обновљеној рецепцији за њено дело, од посебног значаја постаје њен први и једини роман, Ђакон Богородичине цркве (1919). Овај роман био је готово читаво столеће двоструко скрајнут: како у критичком и књижевно-историјском сагледавању Исидориног целокупног опуса, тако и у, чини се, њеном личном односу према овом раном остварењу.

-Да ли је тачно да ово рано дело има аутобиографске елементе, који се разликују од уврежених представа о њеној личности?

Ишчитавајући га након тачно једног века од објављивања, неодољиво се намећу нека нова питања у вези са Исидориним опусом, али и њеним стваралачким ликом. У овом роману са снажном аутобиографском подлогом, имплицира се али и разрешава Исидорин однос према књижевности као „служби“ и некој врсти „монашког завета“. Откриће да је до тог „монашког завета“ велика списатељица дошла преко сублимисаног ероса у љубави пар exцellenцe, на узбудљив начин битно мења слику о Исидориној личности формираној у официјелној књижевној науци – као методичне, хладне и аналитичне интелектуалке, какву је и она о себи касније доследно неговала.

-Шта је различито у данашњем читању овог романа у односу на то како га је оценила критика пре једног века?

Чињеница да је овај роман настао у њеној раној и преломној фази књижевно-филозофског формирања који у себи носи вешто фикционализовану тајну, отвара могућност другачијег погледа на овај роман. Пре свега, јер је и сама Исидора говорила „да се цео њен живот види из оног што је написала“, а и због тог што након њене смрти није остало никаквих личних забележака  (дневници, преписка, недовршени рукописи) јер их је ауторка уништила и тако заувек сакрила своју праву интиму и мотив за настанак овог дела. Остаје, стога, сам текст романа Ђакон Богородичине цркве, који нам ипак, може пружити одговоре на нека питања у вези са њеним животом и поетиком.

Разговарала: Мирјана Митровић

 

ОДЛОМАК ИЗ ПОГОВОРА Славице Гароња

„ЂАКОН БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ“ ИСИДОРЕ СЕКУЛИЋ (Лагуна, Београд, 2019)

Већ првом реченицом у Ђакону Богородичине цркве наговештена је главна тема романа – удаја главне јунакиње Ане („госпођице Недићеве“) о чему читава варош води бригу. Ана Недићева припада новом типу јунакиња српског романа с почетка 20. века, типу „побуњене жене“. Самосвесна и еманципована девојка, што је била реткост у књижевности до Првог светског рата, у овом случају и интелектуалка, опире се захтевима малограђанске средине и брак по сваку цену да би се посветила позиву музичарке. Она је успешна у свом плану све док јој се не догоди љубав. И та љубав није обична, већ иницијацијска уз то и табуисана, љубав према младом и лепом православном свештенику из чега израста не само лична интимна драма јунакиње, већ егзистенцијални нуклеус читавог романа.

Исидора Секулић је, крећући се у равни културног миљеа свога времена, храбро закорачила у нешто сасвим ново и до тада непознато у српској књижевности. Њена прича на једном дубљем егзистенцијално-естетском плану говори о љубави између двоје „изабраних“ и даровитих младих људи: музички талентованој девојци Ани која свира виолину, тј. „ћемане“ и лепог, такође музички обдареног, православног монаха и певача Богородичине цркве, ђакона Иринеја. У овом роману у којем се све дешава у простору снажних унутрашњих духовних сензација, емоција и просветљења, дакле, у сфери апстрактних унутрашњих спознаја, развија се једна од почетка до краја узбудљива љубавна прича. Теми је саображен и израз кадар да пренесе све крупне потресе једног драматичног душевног искуства.

Линија романа прати превасходно главну јунакињу, али пратећи  унутрашњи монолог (на једном месту и дневник) и ђакон Иринеј постаје други главни јунак ове повести, по психолошкој продубљености комплементаран Ани Недићевој. Иако аура романа Ђакон Богородичине цркве у духу времена у којем је живела и стварала Исидора (у синтакси, почесто лексици, етикецији, друштвеном миљеу), што прича одмиче, дело се ослобађа темпоралних конотација, добија на замаху и читалац почиње да присуствује интензивном, ванвременом, егзистенцијалном разрешењу најдубљих и најкрупнијих питања човековог сложеног бића. Та универзалност Исидориног романескног ткива сачињена је од три густо испреплетена слоја, довољно актуелна и за савременог читаоца: уметничког, религијског и еротског.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic