Јелена Ленголд: Поезија не верује утешним празним речима

фото Далибор Даниловић

О управо објављеној збирци Мутни наговештај кише с песникињом Јеленом Ленголд разговарала Мирјана Митровић

изгледало је као истина
и обасјавало је живот
то је све што вам о томе могу рећи
и све чега се сећам

После готово десет година, Јелена Ленголд објавила је нову збирку песама Мутни наговештај кише (Архипелаг, 2020). У међувремену, објавила је збирке прича У три код Кандинског и Рашчарани свет и роман Одустајање и добила Андрићеву награду и Награду града Београда. Ове награде су придодате онима које је већ освојила (Ђура Јакшић, Јефимијин вез, Женско перо, Хит Либрис, Биљана Јовановић и престижна Европска награда за књижевност).
Збирка Мутини наговештај кише остаје у познатом тематском кругу целокупног Јелениног и прозног и песничког опуса, али додаје један нови, опори тон који настаје при суочавању са неминовним.

Твоју нову збирку Мутни наговештај кише почиње песмом Не трепћи на мене, која врло отворено говори о старењу. Читајући даље, видимо да тема старења варира кроз готово све песме. А опет, та збирка долази у свет у коме је старост табу тема. Свуда око нас су савети како да старење, ако већ не можемо да га победимо, барем закамуфлирамо. Ти си баш решила да је разоткријеш! И зашто се данас људи толико боје старења?

Чини ми се да се боје управо зато што је то постао табу. Баш као и свака патња, јад, туга, усамљеност, слабост, свако патетично осећање, свака јадиковка над собом или над другим, све је то постало непожељно. Не бих сад да улазим у то зашто је старење постало табу, то је социолошка тема, и опширна је. Али могу ти рећи ово: песник у мени је веома различита особа од мене изван поезије. У свакодневном животу ја волим да заваравам себе, није ми неопходно да све јасно видим, а поготово не инсистирам на тешким истинама. Међутим, из неког разлога, мени непознатог, у поезији је све супротно. Тамо сам она особа какве иначе у животу избегавам. Сурово износи истину на сунце, засеца дубоко и немилосрдно, не улепшава баш ништа, не верује утешним празним речима. Зашто се те две особе у мени толико разликују, кад су се раздвојиле и да ли имају ишта заједничко, за мене је у ствари то право питање, али нажалост на то питање немам одговор.

Песме ове збирке ослањају се на тренутке свакодневице. Мотиви као што су ношење наочара, полеђина лекарског налаза, заглављеност у лифту, долазе из једне, рекло би се, „нормалне“ стварности, слично као што су мотиви Емили Дикенсон долазили из њеног врта. Одакле потиче очигледна драматичност тих тренутака?

Мени није била намера да те тренутке учиним драматичнима. Можда су такви у оку неког посматрача. Неком другом читаоцу можда ће се учинити ирелевантни, досадни или банални. Неки људи су ми рекли: „Књига ти је много тужна!“ Знам да је то једна обична реч, која се често користи, али замислила сам се над њом, као и над овом твојом констатацијом да је драматична. Ако ме питаш одакле то долази – ја заиста верујем да долази из интеракције, мене као песника и неког другог као читаоца. Свака та интеракција је уникатна. Не постоје два иста читаоца. А комуницирање преко поезије, као посредника, је необичан, висок ниво комуникације, као да причамо кроз сан или кроз хипнозу. У сваком случају, тај се разговор обавља више на нивоу подсвести, него свести, и све што се из њега извуче као доживљај подједнако допире и из мене и из читаоца.

Најављује се да ће досадашње нормално бити озбиљно измењено (због пандемије и других ствари које с њом иду). Верујеш ли ти да ће се свет заиста толико изменити и имаш ли идеју како ће то најављено „ново нормално“ изгледати? На који начин ће изменити свакодневицу, на који књижевност, а на који целокупну културу?

Невезано од пандемије, ја већ извесно време имам тај осећај да се свет преокренуо наглавачке, да то није онај свет у ком сам ја одрастала и стицала основне критеријуме о лепом, етичком, вредном, допустивом, недопустивом… Дакле, у једном тренутку ми се учинило да се свет променио, и нисам била сигурна да ли је то објективно тако, или се то мени само чинило, како се обично људима чини кад остаре, да је све отишло у бестрага и да то више није њихов свет. Верујем да има мало и од једног и од другог. И сад на све то, дошла је и ова пандемија. Не знамо да ли је ту да нас докрајчи или да нас примири и продухови. Могло би бити и једно и друго. Хтели ми или не, учимо се стрпљењу, ево већ пуних пет месеци, а како ствари стоје потрајаће још најмање толико, па и више. Пандемија, међутим, за културу није добра вест. Култура, која је код нас иначе била потпуно маргинализована у сваком смислу, сада је буквално нестала, испарила као последња кап воде на сунцу. Нема више ничега. У тишини својих соба вртимо старе серије које смо волели, тек толико да се успавамо или да смиримо живце. Многи људи, ревносни читаоци, рекли су ми да у овим данима скоро и да немају концентрацију за читање. Разумем их, и мени се то дешава, развлачим једну књигу по месец дана, јер немам спокоја. Не знам како ће се ово све одразити на дуге стазе. Можда ће се људи и ужелети лепих садржаја, а можда ће се једноставно навићи да живе без свега тога. Невоље су увек велики испит, за свакога.

Један твој стих каже „красно ћемо се слагати у пределима одсуства“. Као да си предвидела изнуђено „социјално дистанцирање“. Како човек да издржи то одсуство?

Није ту ствар само у одсуству других, ствар је и у превеликом, неподношљивом присуству нас самих. Окренути смо себи више него што смо навикли и свакако много више него што нам је потребно. Бавимо се собом, размишљамо о себи, ослушкујемо своје тело, измишљамо симптоме, бринемо о себи, размишљамо о смрти, згадимо се над сопственим страхом, презремо себе, јуначимо се неко време, па онда опет све испочетка. Остављени сами себи понашамо се онако како се сви невољници понашају. Кад се једном будемо поново срели, нико од нас више неће бити исти човек. Упознаваћемо се изнова и схватићемо да неке људе више немамо, да то нису исти људи, а неке друге ћемо пронаћи, на сопствено изненађење.

„Од кад више не живим као песник, много боље спавам.“  Мора човек да се осмехне на ове стихове. Одакле долази та твоја (и општа) песничка несаница? Шта значи живети као песник и хоће ли то у оваквом свету постати готово немогуће?

Од свих ствари које ценим на овом свету, мислим да је аутентичност, као људска особина, у самом врху те листе. Наравно, ја сам у животу познавала многе песнике. Неки су то били читавим својим бићем, а неки су се само у књигама издавали за песнике. Рецимо, Новица Тадић је био песник, сваким атомом свог бића. Ко га је познавао, знаће о чему говорим. Ја сам, чини ми се, била много више песник кад сам била млађа. То, бити песник, чинило ме је веома рањивом, и мислим да сам понајвише због тога побегла из тог стања свести или стања душе. Побегла сам у такозвану фикцију, у измишљене приче и измишљене јунаке, уносила сам у њих онолико себе колико је било неопходно, али не толико да би за мене било разорно. А поезија би се појављивала понекад, као цунами, порушила би све пред собом, и онда би се повукла поново на пучину, оставивши за собом хаос. Признајем, није се то увек дешавало само од себе, изван мене, знала сам то и сама да изазовем, кроз неке људе или поступке, али иако сам то сама призвала, увек бих подједнако страдавала у том таласу. И зато ми сада између две книге поезије прође по десет година. Јер живети као песник за мене више није пријатно. Сваки пут кад завршим књигу ја помислим: то је то, више нећу писати песме, готово је. Тако сам помислила и после ове књиге. Видећемо.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic