ЉУБИЦА АРСИЋ: ЧАС У КОМЕ ДОЛАЗИ ДО ВЕЛИКОГ ПУЦАЊА

У новом роману Четири кише, Љубица Арсић бави се деликатним животним добом када се у младом бићу буди ерос, збуњујући и њега и околину. Демистификујући породични миље, ауторка гради ситуације пригушене драматике којом сугерише далекосежне последице раних искустава. Мукама одрастања својих јунака Милице, Сенке и Пашка, суптилним књижевним поступком Љубица Арсић придужује причу Ленке Дунђерски да би подвукла судбински белег који остављају прва искуства интензивног доживљавања другог, али и себе другачијег.

И досадашњи књижевни опус Љубице Арсић (романи: Чувари казачке ивице, Икона, Манго, Рајска врата; збирке прича: Прст у месо, Ципеле бувине боје, Барутана, зона сумрака, Само за заводнице, Тиграстија од тигра, Мацо да л` ме волиш, All Inclusive) из различитих углова осветљава просторе ероса и снагу чежње супротстављену табуима.

У немогућности да у оквиру Књижевно-трибинског програма СКД водимо разговор о роману Четири кише, његовим тематским линијама и књижевним поступцима, питали смо Љубицу Арсић:

Твој нови роман почиње сценом учионице и гради слику света из тачке деце школског узраста. Рекло би се да Је то клизав књижевни терен. Зашто си баш то изабрала?

Јунаци моје књиге нису више деца, они се налазе у оном периоду „ни тамо ни овде“. Роман почиње призором школског часа, који је већ за њих „тесан“ и у којем долази до великог пуцања. Твоје питање покреће важну тему наше књижевности: Колико је у њој могуће (оно што су урадили Кокто у Дерлади, Пастернак у Детињству Ливерсове или Голдинг у Господару мува) уопште писати о младим људима, такорећи деци. Наша књижевност ту тему сматра инфериорном јер су деца повезана са нечим далеким за српско поимање стварности и књижевности. У њој нема места за игру, смех, ирационално, неспутани ерос, који још није превазишао границе Ромеа и Јулије, који може да буде опасан, инцестуозан.  Кад смо деца, још увек немамо искуства, сазнајемо свет од одраслих, пре свега од наших родитеља, а онда се дешава епифанијски тренутак, када се бране које су нас штитиле од поплаве дижу и на нас покуља слика света са два лица, оним очаравајућим и оним које изазива патњу. Романом се крећу и одрасли, од којих, свако на свој начин, игра своју улогу.

 

Линија која прати девојчицу Милицу са родитељима на мору подсетила ме је на романе Агате Кристи. У идиличном пејзажу откривају се мрачне породичне тајне. Да ли је у том смислу породица „непресушни рудник“ за писца?

Писац воли да копа у том руднику, зато што је он сличан тамном вилајету – кајаће се и ко уђе и ко не уђе. Заправо, слика породице се често идеализује, јер је друштву потребно да се она, како год, макар и у истополном браку, одржи јер је потребна држави да преко ње остварује свој притисак на појединца. Пишчев задатак је да открива пукотине, из добре намере да укаже на мрачне путељке, на густу шуму, на могућност опстанка у једној јакој блискости, у којој свако мора да жртвује део своје слободе и истрпи оног другог, који може да буде личност али може, као родитељ, да буде неостварен и несрећан. А с друге стране, та везаност је судбоносна, ту се учимо љубави и животу са другим људима.

 

И дечаци из твог романа суочавају се са животним драмама управо у узрасту у којем се буди ерос. Шта је посебно у том још необликованом еросу?

Тело се мења и изненађује, све се мења и постаје друкчије. Дечак примећује да на другачији начин привлачи пажњу, моја јунакиња Ленка на венецијанском Лиду примећује да њено тело привлачи погледе мушкараца. Као да се у замраченој сали догађа неко чудо за које не знамо шта бисмо с њим, осим што нас привлачи да у њему будемо и да га без дубоког разумевања прихватимо. Његова снага је нова и јака, млад човек не разуме њену позорност, не слути да слабашна ватрица којом се игра може да се превори у пламен и спржи га. То је за писца изузетна ситуација јер је у њој драматургија непредвидљива, као алхемичарски поступак у којем може да се угледа грумен злата али могуће је и да лабораторија са све алхемичарем одлети у ваздух.

 

Значајну улогу у роману имају временске прилике, киша у наслову, жега на летовању. Зашто?

После јаког пљуска све изгледа чисто и јасније. Боје постају јаче, призори оштрији, као оперважени црним линијама, пејзаж се опрао и поново сија. Човек после кише осећа олакшање, ваљда се и ум разбистрава. Желела сам да опишем те тренутке када се у нама нешто осветљује и када се, уместо стихијних доживљаја, појављују увиди са којима треба да идемо даље. Кад мом јунаку Пашку сестра доспева у болницу пошто је покушала да се отрује; тај бол као да у њему отвара неки прозор, кроз који, очима мудрог старца, може да види шта се дешава у његовој породици. Или кад Милица после прве љубави схвата шта се дешава између њених оца и мајке. Једно лето са исцрпљујућим сунцем, које немилосрдно пече права је позорница да се на њој осветле деца и одрасли, свет мушкараца и жена, они „наши“ и они „њихови“, срећа и бол, супротности без којих нема раста. Око мојих јунака је и море са тајним светом недоступним људском оку. Оно је, као симбол женскости и женског принципа који љуљушка и блажи али и потапа, и само настало од давних киша.

 

Путовања играју важну улогу у Четири кише али и у другим твојим књигама. У чему је њихов потенцијал као књижевног материјала, а у чему значај за тебе лично?

Човек на путу је онај који је у стању да стално прима ново, онај који се вежба у растанцима. Путовање није само врста сценографије већ могућност да се увиди посебност градова и његових становника, а много више повезаност људских судбина. Такође, на таквом путу се проверава сопствено припадање сопственој култури у којој смо расли, чијим језиком пишемо. Моја природа је номадска, али истовремено носим са собом све оно што ме је изградило. Прави путник увек носи у свом коферу град у којем је рођен и где је одрастао док га одисејевска природа гони да обухвата планету Земљу, што је више могуће.

 

Припремаш антологију прича о путовањима савремених писаца. Да ли се и на који начин значај тог пројекта променио у новим околностима када су путовања заустављена и када су постала потенцијално опасна?

Некако се наместило да баш у оваквом времену настаје антологија прича о путовањима, коју сачињавају наши истакнути писци, па пошто ништа није случајно, у томе видим знак да она настаје у право време: Кад човек путује не померајући се из сопствене собе. Постоји једно правило да се о путовањима не пише док је човек на путу. Радост писања долази касније кад прође узбуђење кретања и промене. У овом процепу са мировањем можда ћемо проверити ону изреку зена да свако зна како изгледа пљесак обе руке, а мало ко како изгледа пљесак једне руке.

 

 

С Љубицом  Арсић разговарала Мирјана Митровић

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic