Ненад Шапоња: Изгледам, дакле нисам

Ненад Шапоња: Изгледам, дакле нисам. – Нови Сад: Прометеј, 2017. – 70 стр.

 

На крају  нове песничке књиге Ненад Шапоња пише краћи (ауто) поетички запис о књизи и поезији уопште. Почетак гласи: “Превише опасна за постојање, поезија нас још увек мами. Нисмо сигурни да јесмо, када уђемо у њу, а знамо пак, изаћи ћемо. И зато је лакше читати је, него писати. Писање је несигурност. Потпуна. Само таква може бити поезија. Тајанствено место на коме нас нема. И место на коме највише јесмо. У исто време. За ову књигу ми је била потребна даљина. Морао сам да се удаљим и од свог језика и од простора на коме највише бивам”

Књига је подељена на четири целине (Проверавање присуства, Неумитност гравитације тела, Простор у коме живим, Отворено огледало). Већ сам наслов дозива чувену Декартову максиму “Мислим, дакле постојим” коју су тумачили многи потоњи филозофи, али и уметници “лепих речи”, односно књижевници. Песников наслов није “полемика” са Декартовим Cogito, већ личан контраст тези: може се изгледати а не бити. Књигу просто “плаве” негације, речи и синтагме: нико, ништа, нигде, никад, невидљиво, немам, непостојање, несигурност и фигуре попут антитеза, контраста, парадокса, оксиморона (“Нема ме нигде./А могу бити само тамо/где ме нема.”, прва строфа песме Из дана у дан: шта ли то значи?). На тим снажним супротностима назначеним насловом грађене су готово све песме ове књиге. Навешћемо две песме ради илустрације оригиналности ауторовог песничког гласа у разногласју савремене поезије.

 

НЕМА СИГУРНОГ МЕСТА

 

Огледало ми казује да ме нема,

показује ми и када ме нема.

 

А на мени је да утврдим,

како ме нема.

 

У доконост поринут,

утврђујем како то да ме нема,

када већ јесам.

 

(песма је мала лирска рефлексивна прича о постојању и непостојању. Огледало схваћено дословно или метафорично није битно за ову песму, као ни помоћни глагол јесам схваћен тек у граматичком облику. Песма је као и цела књига, уосталом, велики изазов за критичаре наклоњене филозофским тумачењима добре поезије, било да се ради о епистемолошким, херменеутичким и другим поставкама ранијих или савремених теорија књижевности. Велики је распон тумачења, како то: нема ме, а јесам)

 

 

ШТА ПОСТОЈИ:

А ШТА ЈЕСТЕ

 

 

Појешћу те,

рекла ми је.

 

За доручак ил` вечеру,

беше ми свеједно.

 

Нико нема никог

изван тебе,

увијао сам се и извиривао

сасвим изван себе,

разлажући оно што јесам

на оно чега нема.

 

Не беше јој

ни то довољно.

 

Покажи где си

и више те неће бити

на  том месту.

Више те неће бити

уопште.

 

Показивао сам се

на туђем месту,

ни туђина тада

више није било.

 

А када наслутих

себе у њој,

неста и ње.

 

(ова песма као да је лакша и прозирнија. Рецимо да је реч о љубавној дијалошкој песми. Дијалог воде човек и жена. Почиње готово оним колоквијалним: толико те волим да ћу те појести, али следеће строфе усложавају значење и причу. Из песме нестају и лирски субјект и туђина у којој се “показивао” и она са којом је водио дијалог. Неко ће рећи, пошто је реч поезија у српском и многим другим језицима  женског рода да је аутор водио дијалог управо са поезијом. Ми смо на становишту да је реч о причи о жени и човеку, односно о љубави и њеном нестанку, чак и о дословној смрти. Опет, на стилском плану доминирају речи поништавања: “Нико нема никог,” гласи почетак треће строфе. И још једно дискретно изведено стилско разликовање. Прозаиста би написао: “Више те уопште неће бити,” а песник мења ред речи и тиме добијамо разлику: “Више те неће бити уопште.” Рекли би ситница, међутим, кад је реч о разликама између прозе и поезији и о ситницама ваља водити рачуна).

Компарације и налажење сродности /сличности са другим песницима из националних или опште књижевности увек су опасна ствар и понекад штете и аутору и делу. Ми ћемо, ипак направити два поређења Шапоњине поезије са два класика српског песништва. Један је из прве половине 20. века, Момчило Настасијевић (мада су ауторова лексика, синтакса и тематски слојеви различити), други је живи класик, Милутин Петровић. Хвала Богу, кад није само Ђорђе Марковић Кодер. Иначе, почев од прве књиге песама Ђоконда (1990, Бранкова награда) писац је објавио, заједно са овом 8 књига песама, 3 књиге есеја и критика (за Бедекер сумње, 1997. добио је “Просветину награду”). А ту су и 4 антологијска избора прозе. И, умало да заборавимо, за књигу Изгледам, дакле нисам аутор је добио награду “Мирослав Антић.”

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic