Сећање: ЗОРАН М. БУНДАЛО (1947–2019)

Тања Крагујевић ПУТ ДО ПЕСМЕ, ИЛИ СМИСАО ГРАДЊЕ

Тања Крагујевић
ПУТ ДО ПЕСМЕ, ИЛИ СМИСАО ГРАДЊЕ

Тескоба, или варљива слобода, која прати човека новог доба, у књизи Зорана Бундала наводи на комплексна питања о актуалном времену, о ономе што је човек успео да у њега убележи и утисне, или је то пропустио да учини. Она је вид „извештаја о сенци“, важеће, општеприсутне свести и домета у конкретном тренутку, „задатом времену“; или о неоствареном дугу пређашњем. Па тако и оном времену Великог Почетка, које је, у таблоидним формама наших дневних извештаја, непозната категорија, управо као и свако друго, нетом прохујало јуче. Ако се, дакле, у Бундаловом речитом и иронично пројектованом епосу свакидашњице, уопште и може говорити о хронологијама, или прогресијама у свету мишљења, идеја, и форми, у рајском пределу сталних и глобалних робних пунуда и неисцрпном репертоару забаве, или менталног ропства, у једва преживелом сећању, и његовим културолошким и антрополошким одредницама – на великој забави, тржници, у директном сателитском преносу гозбе, на којој све је храна тренутку, и потрошност сама. „Ту сам где сам: на пијачној тезги: главица лука, / везица зелени, зрно пасуља, кокошије јаје. / Са сенком испод коже“. И још дубље и даље, безмерна потрошеност, живот- смрт, из упечатљиве и можда крунске ниске „Шодер”, нове Бундалове збирке: „Биће да сам умро. Кад сам био / рођен. Само, то нисам схватио / на искључив начин. Сад ми живот гргољи /прозуклом тамом гроба у мени“.

Критичан, спрам раздешеног света и свести нове етапе наших стварности, страстан и хиперсензибилан, премда у исказности најинтимнијег лирског ја самозатајан, Бундало је творац енергичне али и трагалачке поетске повести за последњом, упитном тачком опстанка („сенком испод коже“), а у својој продуктивној микстури здраворазумске опомене и сете, налик Луису Мекнису, ког преводи, и сам напосе склон стратегији промишљене игре, у затвореном кругу, коју нам завештава Мекнисов „Шах“: „Одабери свој гамбит, мењај тактику своје игре, / Крећеш се у затвореном кругу који исто завршава увек.“ Одсудно значење и условна помирљивост извесних Мекнисових формулација, налик неизбежној судбини, и мудрости њеног савладавања, само су виспрени начин да се она ревидира, промисли, и – по могућности – надмудри. „Чаша пада из сата у сат, чаша ће увек да пада“, вели Мекнис у Музици гајди. „Али ако разбијеш проклету чашу нећеш да задржиш олују“.
У поетској мешавини осећања позлеђености и непосустале страсти, неодустајања, па рецимо и ту већ заборављену реч – „ангажмана“ – са пуним унутарњим покрићем и вером, дакле, остварује се и досадашњим певањем, као и новом књигом, једна од најлепших и најтрајнијих лирских преокупација Бундаловог певања: његова химна Облику.
Облик дакле, прозирност и тврдина, материја и дух, свакодневни предмет и реликвија, та Форма, обичност и узвишеност нашег постојања, та заштитна самобитност у великој драми опстанка, сред кружних Олуја или непогода, епохалних катаклизми сваке ере и сваког тренутка – уистину постаје идеал својеврсног духовног и свакодневног агона у који је уплетен Бундалов стваралачки его.
Његов песнички глас је, при том, посебно у Ситнинама, сабран са више струна.
Звучна је то панорама градског жамора, збирна тачка говора шаљивџије, мангупа, ерудите и боема, јапија и уличара, беспосличара и скитнице, инсајдера и воајера, горког приговарача и бунџије, месечара и страсника, фантасте и мислиоца. Унутар тог сазвучја и дисхармоније гласова и тонова, пребива централна покретачка сила овог певања – Ерос – који се купа и прелива у свом вечном двојству, божанске и профане суштине.
(…)
Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке имулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. Не распознавајући ниједно од писмена свештеног ткања, не тумачећи омфалосе, одбацујући са лековитим љускама и облогама тајне и саму тајну, скривену у најпростијим драгоценостима светог завештања – а ако ћемо право, то могу бити и ваздух, и шљунак, и вода – не хајући за химне и почасти полихисторском генију првог Градитеља, око кога се, као око вечног стабала, како вели Оден, и природа и људи, и предачки духови, окрећу у перихорези.
Док је, у исто време, и читав свет предметности и остварене форме, на другом крају параболе, само други учесник игре која се не завршава, где је чаролија у окрету пуне остварености у рукама, чулима, идеји, и у свакој појединачности, видљиви домет есенције, једна од најбитнијих противтежа на теразијама Стварања, која и гомилицом шљунка онемогућује Уму да бави се собом самим. Не остављајући, дакле невидљивим оно у чему обитавамо. Своје дело – и сав наш свет, у мноштву других.
Уместо углађеног knowhow, успешних прогресија ововремене празнине, и овде, где јесмо, где свет је, без сновања нових облика и речи, „убого место”, може се још увек поузданије почети: ситнина се да скупити у крупност, и туцаник може бити згодан за путељак до врта, до града, до храма.
Под условом да разумемо тај пут, и ту стазу. Смисао градње.

Из поговора књизи Ситнине, Библиотека „Џепни анаграм“, Културни центар Новог Сада. 2014.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic