Сећање: ЗОРАН М. БУНДАЛО (1947–2019)

Зоран Бундало: РАНЕ ПЕСМЕ

Зоран Бундало: РАНЕ ПЕСМЕ

 

ТИХ ПОГЛЕД УОКОЛО

У ПРИСТАНИШТУ,
Пред ноћ, у отшкринутој
Реченици, кад крзави
Овратник видокруга
У поруб сажме се

И у омче распе
Обалних светиљки, још увек пристижу
Неопредељени мајстори
И самогласник светлости
У овој суновраћа се
Стињалој даљини. О, не, не изненађује

Расап видљивог
У оћутаној збиљи,
Већ безгрешно завештање
Одбачених могућности, и прозбор
У ружичњаку, по киши,
Хазарда нас разрешава
На раскршћу, у постељи. Мртви су
Оповргнути: озидима каменим
У помрчини. Вињаге,
Чираци, вресишта, крчази
Небом плутају, не
За потврду, већ за одбрану
Од ишчекивања, од непредметности;
И осене земље под ноктима, и зјапа
Неба у исплићалој
Тами. На рубу лета
Беспућем базамо
Недогледног бекства. Све је
Ко увек: посечен дуб
Опет се слути
Тамо, где силазак звезда
Предстоји.

1968.

 

СВЕТЛО, У ДНУ ХОДНИКА

Предстоји.Things fall apart and are built again
And those that build them again are gay.
B. Yeats

ИЗМЕЂУ слике и крика, трзаја
Ножа и рочишта,
Спокој се шири ноћишта,
У стрепњу усидрен
И суноврате. Лажна је
Узбуна. Брод који тоне
Не чека на љубавнике
Откуцајима што пулсирају
Телепринтера. У неповрату
Расап целине тиња
И речи се исцрпљују
У трену искупљења.
Уврх звоника птица је
У ветар бачена шака пепела.

Раздешеног света. Диљем
Видика целина је
Пуки расап прочеља
Иза којих нестварност
Исцрпнија је од сна
У коме грцају наша нестрпљења.
Врисак у дну ходника
Жица је бодљика
Кроз срце нам провучена. На развођу
Песме и одјека
Мук изриче реч-дворана.

1968-2007.

 

ОЛУЈА

ОДНЕКУД, ко из давно назначеног правца,
Иако неважног сад док спикер са радија,
У паузи између два музичка става, извештај чита
Дежурног синоптичара, нудећи податке
О снази и брзини ветра –
Град загрће полутама.

Од птица што се склањају по балустрадама
Јавних зграда, до посленог света на улицама
Што, смотрећи невреме у сигурност хита,
Бременита је утихлост којом непогода,
Пре него се излучи,
Наткриљен предео притиска.

И, уобичајени ритам живота за кратко се прекида,
Пред тмушом облака која стрпљиво оклева,
Свако се повлачи у неки скровити део свог бића
Где појавно само је низ изображених слика,
И нико се не пита:
Колико дуго трајаће хир неба.

Зурећи у капи што у налету засипају окна
И несмотреног пролазника који се у трку склања
У скровитост оближњег улаза, слушајући ветар
Што градом хуји и до лома повија
Кржљава стабла, јесмо ли,
И тада, очевидци невремана?

У том довршеном часу наше обузетости
Непроменљивошћу ствари, све што се одвија
Тресак је грома у даљини и једноличан шум
Кише која ћини да не опажамо како олуја
У трену је стала ил
Присуство наше собом однела.

1974.

 

РЕЧИ СЕ ОСИПАЈУ И РУШЕ

РЕЧИ се осипају и руше као кречњак
Који кише подливају и сунце чини порозним,
И мада су куће сложене у прикладан след,
А уверења се мењају сходно потреби,
Прошлост се не да изнова саздати ни приказати.

1974.

 

ВЕЧЕРЊА СВИТА
АКУМУЛАЦИЈЕ су пресахле. Мазутаре
доларе требају којих више нема. Над пружним насипом
месец је празан тањир о маргину окачен
укориченог неба. У начелству, на углу улице,
слапови електрике на знање нам дају
у задњем вагону да чамимо овог ислуженог века.

Новембар, 1981.
Тања Крагујевић, избор из  рукописне књиге Зорана Бундала Сабране песме

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic