Сећање: ЗОРАН М. БУНДАЛО (1947–2019)

Из збирке Ситнине

Из збирке Ситнине

Избор: Тања Крагујевић

 

СИТНИНА, РИБЉЕ КОСТИ

НЕСПОКОЈАН, и раздражљив,
Опет сам над провалијом
Неизговорене речи
Што попут рибље кости
У грлу ми стоје, ко ситнина
У џепу звечи, док овај видљиви
Скучени свет помије запахњују
Суверенитета, брижљиво упаковане
У амбалажу самобитности,
Залуд ме одвраћајући
Од примисли да првородни грех
Стран ми је и туђи
Пред светлошћу којој обличјем узвраћам, Разасутој по овој исконској заветној Заједници.

 

О ИСТИНИ

ЗАШТО истину да кажеш (о себи, о мени, о нама) О љубави и правди, о злоделу и војскама? Ствари стоје
Како стоје и, заправо, ништа од нас не зависи. Облаци
Трче сад овамо, сад тамо, уским кругом Изопштеног неба. У дну дворишта контејнер за смеће
Пуни се и празни, и реуматични кућевласник Данима ограду фарба, уврх крова се вере и мења Црепове. По касарнском полигону фудбал пикају Жутокљуни глинени голуби. Само прошлост, несазнајна И вечна, дуби се и гомила, док истина о кончићу виси, језичак
На теразијама с тасовима празним.

 

О РЕЧИМА

Words have no word for words that are not true.
В. X. Одн

ПЛАТАН чије гране погледу се нуде са мога прозора
И овог априла исцветава. Док их усхујала ветрина њише
И треска о окно, твоје руке, драга, косом твојом баве се
И ствари, изван досега слутње, по законима одвијају се
Равнотеже. Ратови се збивају, транзиције, преврати
И у неповрат цуре, у септичку јаму могућег исказа. Остају
Само ноћни проласци трамваја, цвеће у саксијама И куће које трпе наша расколна трајања. Оно
Што их здружује су речи, безочни одрони Гласова наших који чине да тако олако подносимо
Ток времена у коме гукање гугутке наговештава Трпељивост дана. Истина је у успутним говоркањима,
У талогу значења која су у нама, која не схватамо али их не подупиремо
Неистинама.

 

ОДИСЕЈА

БРОДЕ мој, на који сам се укрцао још док нисам био
Рођен, кормило твоје у чијим је рукама? Вода, Коју ти прамац сече, прска, пени се,
Обзором слуђује. Обала којој си се упутио, час на једној
Час на другој страни видљива света је. И једра, Која ти ветар пуни, у супротном правцу су напета Од оног на који инструменти упућују
И звезде. Многа су питања, броде мој,
На која одговоре не ишчекујем и, будући да тек пуки си
Облик материје чија употребљивост своја лица има
И своја наличја, и јер ти је кормило, напокон, у рукама мојим
У које се не могу поуздати, без лакомислености
И пожуде, плови куд су те богови упутили и, не враћај се.

 

ОВАЈ СВЕТ, У НЕКУ РУКУ

ИЗ живог песка ставова и закључака,
Путоказ се урушује зацртаног пута.
Са канцеларијских зидова
И насловних страна дневне штампе
Бесциљан растрежњујући поглед увек истог лика
Отрцану мудрост поручује
Која би да нас раскринка. Одсвуда,
Испразне колају речи и наврлој помисли налажу
Да се подупре њима. Стварни свет
Располућеност своју глође и рска, док
Извесност из оћутаног куља
И ствари нису мање стварне само зато што још нису Остварене.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic