Сећање: ЗОРАН М. БУНДАЛО (1947–2019)

Ненад Милошевић СВЕТСКА КЊИЖЕВОСТ У ЗЕМУНУ У ДОБА КОРОНЕ

Contents

Ненад Милошевић

СВЕТСКА КЊИЖЕВОСТ У ЗЕМУНУ У ДОБА КОРОНЕ

Два сата уочи почетка полицијског часа
пустим улицама шетао сам.
И туриста и водич, осунчан и срећан
што сам одувек у контра смени са свима био,
што сам се пред паткама
на кеј изашлих из Дунава ‒ повукао
и новом поретку повиновао.

Београд беше изгубио хук, а тек Земун.
Због великог страха свет
у невиност регресирао, лепота се у оквир вратила.
Илија Други грузијски рекао: не знамо
да ли је вирус од Бога или од зла дошао.

Око Елизабетиног парка болница, касарна, школа,
Фрањевачки и сестара милосрдних самостан,
Црвеног крста кућа, културно-спортски центар
никао на месту Дома краљевих сокола.

У парку споменици бомбашу, таоцима,
Бранку и Ламартину,
у траву зарастао римски саркофаг,
закатанчена црква Светога Рока.

Под крошњом кавкавског дрвета
у бараци – манастир, до њега јерменски хачкар
и Контумачка, увек пуста, откако су бели Руси,
са прстењем Памти Русију, отишли –
Тоше сапунџије седмоврата црква,
раније и Михајлу, а данас само
арханђелу Гаврилу посвећена,
доктору Биговићу да је оживи поверена.

Испод прозора гимназије
у дарованој тишини застајем
Србу библиотекара и његовог госта
архитекту и протомајстора Бундала да чујем
како један другоме читају
и расправљају о својим верзијама
превода Однових стихова.

На углу Карађорђеве и, одскоро
Данила Медаковића ‒ гарни хотел
од школе пренамењен
у којој је моја вереница,
професорка светске књижевности,
предавала правопис и кореспонденцију,
а ја је, током наше четврт пролећа
и пола лета предбрачне везе,
замишљао, увек у другој сукњи,
како скрушен пред њом стојим
и говорим о Песои, Павезеу или Кавафију.

Стари назив хладовите улице Августа Цесарца –
којом сам, стрепећи да је већ звонило,
журно корачао да је на реку поведем –
остао је још само на пескираном стаклу
улазних врата зграде број 8
у којој је Жарко, пре него што се преселио
у Београд, у комуну код Ере у Лоле Рибара,
са родитељима на трећем спрату становао
а Давид и Раша долазили предвече
да преписују његове белешке са предавања
из светске књижевности.

Иза угла лево, када се Тиршовом иде,
из стана у улици Двадесетидруги октобар
Новица је пред крај живота
прерушен у тужног витеза излазио
да се са демонима бори,
погледом ми одобравао
што се правим да га не препознајем.

У Прве пруге број један
Милица је састављала
седмични распоред примања:
Александар, Данило, Борислав.
Оскара, са букетом иза леђа,
под изговором да има госте,
на вратима је одбила.
И да га има и да га нема
није подносила, писма је
у смедеревцу госпође Милетић
већ била спалила.

Прекопута, у Џона Кенедија седам,
адреса која се као Земун води,
а следећи улаз као Нови Београд,
Милош се болан са кревета
остацима дана, као некад
обичном јутру, смешио,
снове у сећања претварао
и сутрадан их Лари, студенткињи гитаре,
којој Злата ни смућкану кафу
није нудила, диктирао.

И Мирослав Мандић се у Земуну
био одомаћио, као да је у њему,
баш је Жарко тако рекао, одувек живео.
А и такав је он, са петсто села
Војводине се побратимио.
Шта не бих дао за један његов
сумрак уласка у село, за зору одласка.
Овако само плачем за њим,
за рукама што загрлише
и отпустише и нас и уметност.

Успео сам да се оженим у XX веку.
Брату први број Писма
са посветом украо, и искупио се:
да пишем преко туђих стихова – осмелио се.
Код Комадине зен будисте
будисту крошњара Тишму довео.
Милицу срео. Вујицу,
тешког за вољење, заволео.
У Подбари са Бором и Драганом
у реконструкцији перформанса Деи лечи
кроз педесете ‒ до Фанета
Ивице Фанчевића дотрчао – и наздравио му.

Пусти ме и слободан ћу бити, ко све није
у Земуну, на граници царстава,
пред улазом у карантин, или у њему завапио,
а ја у контумац, одакле ме избавише
родитељи моји, истим, Бежанијским путем
сањам да се вратим и отпочнем живот нови.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic