Стевану Тонтићу уручена Жичка хрисовуља за 2018. годину

Стеван Тонтић

Стеван Тонтић, фотографија преузета са https://www.kv-biblio.org.rs/images/2018/tontic1.jpg

Песнику Стевану Тонтићу свечано је уручена Награда „Жичка хрисовуља“ за целокупно песничко дело.
Тонтићу је Награда „Жичка хрисовуља“ уручена 19. августа на свечаности у трпезарији манастира Жича. О поезији Стевана Тонтића том приликом су говорили књижевни критичари Марко Паовица и Драган Хамовић, док су у програму учествовали и глумац Александар Срећковић, који је говорио изабране песникове стихове, и солисткиња Јана Крижак. Тонтић је у част овог високог признања, добијеног за, како се наводи у одлуци жирија, дубоко лирско сведочанство о удесу рата и изгнанства, изговорио своје слово о поезији.
“Ако се онај који данас, под сводовима храма, прима признање за своју пјесничку умјетност, и не може баш представити као уредан вјерник (мада није био ни богохулник), ипак би смио рећи да је, откад је духовно прогледао, био на путу тражења љубави и спасења за своју душу. Трагајући и за својим пјесничким језиком као легитимацијом међу људима од духа, био сам уједно, можда и не знајући, на боготражитељском путу… Овдје бих указао на једно своје преломно, апокалиптично искуство – искуство рата у Сарајеву и у Босни деведесетих година минулог вијека – о чему сам иначе доста говорио и писао. Сматрао сам да је рат сам по себи злочин, а да је скандал свакодневног ратног злочинства био у слободном, некажњивом убијању, мучењу и прогону цивилног становништва. Из часа у час, даноноћно, током три и по године, рушио се у крви поредак цивилизованог живљења, рушило се све, па и посвећене вриједности. Сам људски живот, голи живот, за мене је представљао светињу, тим прије што је био тако брутално нападан и уништаван. Чинило се да нас је сам Бог напустио, оставио на цједилу, не из некаквог хира, већ због наших небројених непочинстава. Поражен као грађанин лудачки растурене државе, ипак сам у себи одржавао дашак наде (без наде не можеш ни дисати) да ћу – останем ли с гоњенима а не с гонитељима – преживјети пријетње смрћу и спасити се из вртлога убилачких сила. Истовремено сам писао (кад да су се саме писале) пјесме о тим страхотама, с помишљу да ће, ако не ја, можда оне наставити да живе и свједоче о још једном времену кад су живи завидјели мртвима. А кад сам коначно, уз садејство поезије, изашао из те земаљске кланице, назвавши изгнанство из ње благословом, осјетио сам, цијелим бићем, излив божанске милости, захваљујући којој још ходам. И још пјесме пишем”, казао је, између осталог, Тонтић.

У образложењу жирија, између осталог, наводи се:

Стеван Тонтић је међу оним песничким савременицима чија се поезија оштро дели на предратну, ратну и поратну. Реч је о унутрашњој, не хронолошкој подели. Почео је у освит седамдесетих протеклог века, песмама у којима је, иронично, свој очај и ништавило и скупоцену празнину проглашавао за сјајне вредности и красно богатство… а празнина му је била импулс што испуњава свакидашње искуство у језичким играма…  Онда је на тај вишеслојни иронијски рукопис, ударио брутални „сарајевски“ ратни рукопис… Тонтићево сведочење ратне жртве је аутентично и песнички честито… Позиција човека који је избегао у даљину, без могућности да избегне изнутра, створила је изгнаничку поезију тешког сећања, лирског зацељења онога што је остало од човекове нарушене целине. Духовна помиреност са бременом свега проживљеног, прихватање страдања као следовања, крајње је исходиште најновијег круга песама, у којим се песничко ја самопредставља као Христова луда. Каква је то луда? То је, према Тонтићу, свако који не лаже, који је одозго вођен, над којим се збивају и страхоте и чуда, који не бежи од бола и који бол воли…”

Претходних дана у Краљеву су, у оквиру Жичког духовног сабора „Преображење 2018.“, одржана два догађаја посвећена поезији Стевана Тонтића.
Најпре су 17. августа у Народној библиотеци „Стефан Првовенчани“ у Краљеву, у оквиру програма „Са Стеваном Тонтићем“, о песнмику говорили критичари Михајло Пантић и Милета Аћимовић Ивков.
Наредног дана краљевачка библиотека била је домаћин округлог стола „О поезији Стевана Тонтића“. На округлом столу, којим је председавао Саша Радојчић, говорили су критичари: Јован Делић, Васа Павковић, Марко Паовица, Светлана Милашиновић, Владан Бајчета, Саша Радојчић, Никола Маринковић, Миломир Гавриловић и Драгана Тодоресков.
Њихови радови биће објављени у зборнику Стеван Тонтић, песник у издању Народне библиотеке „Стефан Првовенчани“ из Краљева.
Прошле године Стеван Тонтић је у Архипелагу објавио књигу песама Христова луда.

О добитнику

Стеван Тонтић, рођен је 1946. године у Грдановцима код Санског Моста, у Сарајеву дипломира филозофију са социологијом. Песник, прозаиста, есејиста, антологичар, преводилац с немачког. Збирке песама: Наук о души и друге веселе приче (1970), Наше горе вук (1976), Тајна преписка (1976), Црна је мати недјеља (1983), Праг (1986), Ринг (1987), Сарајевски рукопис (1993, 1998), Мој псалам (1997), Благослов изгнанства (2001), Свето и проклето (2009), Свакодневни смак свијета (2013), Христова луда (2017). Аутор романа Твоје срце, зеко (1998). Добитник низа значајних домаћих и међународних признања. На немачки превео Лирику Итаке Милоша Црњанског (с Виктором Калинкеом). После егзила у Немачкој (1992–2001) враћа се у Сарајево, где је живео до 2014. године, када се пресељава у Нови Сад.

Извор: Seecult и Круг портал

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic