Бранко Анђић: Велико спремање

Бранко Анђић: Велико спремање.- Зрењанин: Агора, Нови Сад: Агора – издаваштво, 2017. – 201 стр.

 

Нова књига Бранка Анђића (писац, преводилац, новинар, од деведестих живи и ради у Буенос Аиресу) садржи 18 приповедака у распону од неколико страница (Не гази ми ципеле за плес, Бубе, душо, Терет њене самоће, Аркадија) до формално развијенијих дужих, преко двадесет страница (Састав: крава, Самотно је на врху, Кристинин свет). И та баш најформалнија страна показује различитост обраде теме, фабулативност, догађаје, карактеризацију ликова. Све побројано указује на дубоку укорењеност у традицију српске и екс југословенске приповедачке прозе и поред тога што је овај писац превео већи број ремек дела хиспаноамеричке прозе са шпанског језика (Х. Л. Борхес, Г. Г. Маркес, Хосе Доносо, Карлос Фуентес, Гиљермо Кабрера Инфанте и други, дакле, све сами мајстори не само хиспаноамеричке већ и светске прозе). У причи Кристинин свет аутор приређује изненађење удовици професора Стоковског који је својој жени оставио у “аманет” да после његове смрти приреди стотине страница “необјављених мемоара искушаног путника, дипломате и књижевника.” Она то приљежно ради, кад одједном: тајнствена пошиљка из Базела са 257 писама из заоставштине Еме Зиглер и рукописи 143 песме објављне под псеудонимом Адонис у књижевној периодици Швајцарске, Италије, Француске. Писмо/пакет послао је адвокат госпођице Еме Зиглер са уредним печатом своје адвокатске канцеларије у Базелу. У првом налету природне љубоморе Ана Гаспар Стоковски схвата да није била једина жена у животу професора Стоковског. Одлучује да свежањ без читања баци у ватру… а читалац из увиђања свезнајућег аутора увиђа да тиме прави фаталну грешку. Писма и песме нису љубавне посланице Швајцаркињи Еми Зиглер већ њено “дописивање” са шаховским партнером, есперантистом, географом аматером са непознатим господином. Ствар/фабула се усложњава када се својој баби Ани Стоковски придружује унука која је написала монографију о Ендрјуу Вајату “једном од најславнијих америчких сликара двадесетог века” која је открила 21. критици и историчарима уметности непознато платно (сликар их је завештао једном човеку) толико различито од хиперреализма којим се Вајат прославио. Дакле: “уместо уравнотежених, прецизно изведених композиција оштрих линија, то су широки, страсни потези жестоких судара боја, дебело нанесених у снажним експресионистичким замасима, провокативни, еротизовани, једном речју управо супротни од Вајатове разглашене поетике. Сјајне слике – ремек дела!” Читајући ове редове закључујемо да би Бранко Анђић био и одличан ликовни критичар, али, ето, таленат га је одвео у област уметности речи. Двострука удвајања у причи Кристинин свет, планови познато – непознато, лично (Ана Стоковски и њен преминули супруг) –  јавно – тајно (сликар Ендрју, његове слике којима је стекао славу и шок по јавност открићем “експресионистичких слика”) изведени укрштајем индиректног и директног унутрашњег монолога ликова, као и приповедањем у трећем лицу један су од примера вештине приповедања овог аутора. Причу смо издвојили не зато што је најуспелија, већ да помало илуструјемо занимљивост која краси и остале приче књиге Велико спремање. Немамо обичај да препоручујемо књиге за читање, међутим, нова приповедачка књига Б. Анђића као и после једноценијског рада његов превод (са супругом) романа Три тужна тигра кубанског писца Гиљерма Кабрера Инфантеа заслужују пуну пажњу домаћег читатељства.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic