Горан Живковић: Психослајдови

Горан Живковић: Психослајдови. – Београд: Трећи трг, Београд: Чигоја штампа, 2017. – 133. страна,  илустрације Предраг Стаменковић

Аутор је за прву песничку књигу Спалипачитај 2012. добио Бранкову награду. На Међународном књижевном фестивалу у Новом Саду три пута је освајао награду публике за најбољег слем песника Србије. Када се прочита та белешка и нова књига Горана Живковића (1984, Ниш) увиђамо оригиналност Живковићевог песничког гласа у матици савремене српске поезије без обзира на генерацијске и евентуалне поетичке токове (то је посао критичара без којих се не може. И сваки прави стваралац захвалан је критици било да је негативна, умерена или хвалоспевна. Јер реч другог (критичар) првом (песник, сликар, саксофониста, глумац) даје мотиве за наставак стварања. Ћутња пред делом погубнија је и од нај-најнегативније критике.

Књига је подељена  на 4 целине (Тестаменти града, Ничији таоци, Сви ме мртви у Нишу знају, Избачен с друштвене мреже, Шок терапија). Живковићеве песме у овој књизи су по правилу дуге и наративне са испричаном “причом” у слободном стиху. Већ први циклус својим насловом указује на тамније стране живљења у граду. Кроз 6 дужих песама “блажено” се купамо у инвентару/каталогу бруталности (можда овај циклус, па и цела књига није за млађе од осамнаест година, људе са високим притиском и слабим срцем) градског живота. Преписаћемо два одломка из песме од 80 стихова Како је Исус постао аутостопер:

 

…”остаће само жиро-рачуни на дну мора

и дилери са црне берзе

да купују базене, тобогане и арматуру

за јавне куће на Меркуру

 

преживеће само барут и потернице

најгладније беспилотне летелице

хиљаде споменика обезглављених идола

милијарде лајкова и бубашваба

у заједничкој гробници

бар-кодова и сигурносних камера

преживеће само дивље цвеће

које расте на депонији андроида

једног четвртка после ручка

 

на портирници градске општине

паркинг-месту за инвалиде

испод огласа за слободна радна места

на тераси скупштине, у ходницима градске куће

у купатилу градоначелника

 

спаваћемо мирно и удвојено – као демографска бомба

иза блиндираног стакла сперме у писоарима ноћних клубова

на покретним тракама фабрике каблова…

 

(на крају ове песме, суштински, модерне баладе или тужбалице над цивилизацијом великих градова, као у најбољим баладама трубадура или романтичарских песника појављује се и мотив драге, да ли је она мртва или не на читаоцима је да преломе):

 

а ти драга

 

ти ћеш бити последњи оброк

дугачке црне косе

у љубичастом сомоту, шетаћеш

своју километарску хаљину у таласима

земљом која гута билборде

кроз зеленило које гризе асфалт и прераста семафоре

 

шетаћеш кроз шибље и растиње

које обара светлеће рекламе фармације

и жваће празне табле бенседина

 

у преврнутом комбију хитне помоћи

сакрићеш кључеве

великих капија Машинске индустрије

урасле у кору дрвећа

 

кључеве, које ће добити они

који стоје на литици хотела Амбасадор

мирни, као лавови од камена

покидани, као велико и рањено срце

Исусове потернице…”

 

Отворени крај ове дуге песме омогућава/усмерава асоцијативне токове према Апокалипси (Страшном суду, Другом Доласку Христа) св. Јована Богослава, писца четвртог Јеванђеља Новог завета. Али ко је крив за ту апокалипсу и Живковићев распад духовних и материјалних вредности садашње или будуће човекове цивилизације? Нама се чини: само човек и нико други.

Други циклус је бројевима од 1 до 16 нумерисана поема Ничији таоци. И у њој још жешћа, мучним песничким фрагментаризованим сликама осуда:

 

14.

 

Неспособан да жваће асфалт

да доручкује сир са ђонова

слова с комшијских плочица

 

неспособан да жваће датуме с читуља

које су му исти залепили на врата

 

пуцао је себи у чело

било је срамота да поред 400 пријатеља

и 1500 заједничких фотографија

 

иде око цркве, и прича сам са собом

 

15.

 

Насмејан, необријан и мртав

вечерас ходам периферијом, теби у сусрет

празног стомака

с платом у поцепаном џепу

 

(уместо вреле векне, уместо букета)

 

ускоро ће напалм да се продаје у пилулама

 

16.

 

Не дозивај га

не наручуј преко интернета

 

непроцењиво

као пас који маше репом крај болничког кревета

дијагноза ти непозвана долази у госте…

 

Поема Ничији таоци  завршава се са три тачке и ето, отвореног песничког дела коме у наставку можемо мењати интонацију, значењске кодове путем тематско-мотивских равни, лексике, синтаксе, ритма…

За крај ове наше белешке треба истаћи да се циклусом Сви ме мртви у Нишу знају песник “патриотски одужио” родном граду. Заиста у готово два миленијума трајања од античке Грчке, римског Naisа на тлу тадашње провинције Мезије, родног града Константина Великог који је легализовао хришћанску економију и веру, ипак је више Нишлија под земљом и поред тога што је данас готово полумилионски град. Логика над и под је неумољива је кад је реч о градовима са дугом историјом (нпр. Рим, Александрија, Истанбул, Пекинг, Јереван, Јерусалим, Костолац…)  Из тог циклуса једна тужаљка:

 

ТЕСТАМЕНТИ ГРАДА

и крадљивци епитафа

 

Неки људи једноставно

не знају датум своје смрти

 

не знају датум своје смрти

 

с њима делим бакшиш

с њима делим ручак

 

гледамо у плафон

и дуго не проговоримо ни реч

 

читуље у радним књижицама

 

читуље без родбине, без датума

 

читуље на покислим колор фотографијама

 

читуље са заставом на челу колоне

 

читуље које плаћају доприносе

читуље у сандучету, под вратима

у џепу сакоа, у писоарима

 

читуље с тетоважама, загрљене на журкама, које ми намигују

 

које дижу чашу

и читуље које ми наздрављају

у 4 ујутру

 

сви ме мртви у Нишу знају

Н. Ћ. 20. 3. 2018.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic