Хуан Октавио Пренс
Хуан Октавио Пренс рођен је у Енсенади (Ла Плата), 1932. године. Преминуо је 14. новембра 2019. у Трсту.
Родну Аргентину напустио је 1975, као политички емигрант. Од 1962. до 1967. и од 1975. до 1978. године живео је у Београду, да би се 1978. године дефинитивно настанио у Трсту. За себе воли да каже да је Југоиталоаргентинац. Пренс је свој радни век провео као универзитетски професор шпанског језика и књижевности, а од седамдесетих година прошлог века стекао је међународни углед као песник. Најважније његове песничке збирке јесу: Трг предграђа, Ла Плата (1961), Прамчана фигура, Ла Плата (1967), Чисти рачуни, двојезично издање (шпански-српскохрватски), Вршац (1979), Посланице из Новог света, Београд (1984), Забелешке из историје, Консепсион, Чиле (1986), Рез на живо, Буенос Аирес (1987).
Као прозаиста исказао се још 1962. године, збирком приповедака Карневал и друге приче, да би тек 1990. године издао своју другу прозну књигу, кратки роман Повест о обезглављеном човеку, који је затим преведен на француски, турски, италијански и српски језик (2002). После тога је објавио есејистичку козерију Свети дим, која је за сада видела светло дана само у преводу на српски језик (2006).
Господин Крек је његов други роман, објављен у Мадриду 2006. године. Преведен је на српски језик 2007. године.
Српско издање књиге Вишак идентитета је први објављени превод његовог трећег романа, из 2013. године.
Хуан Октавио Пренс приредио је и превео на шпански језик осам антологија савремене југословенске поезије. У свом преводилачком раду нарочиту пажњу посветио је поезији Васка Попе. Такође је објавио на шпанском, у Мадриду, циклус спских песама о Марку Краљевићу, уз упоредну студију о шпанском Ел Сиду и српском епском јунаку.
За свој књижевни и преводилачки рад добио је бројне награде и признања, у разним земљама Европе и Јужне Америке (Premio Casa de les Americas). Хуан Октавио Пренс је био оснивач и председник тршћанског ПЕН центра.
Био је члан Српског књижевног друштва од оснивања. Био је близак пријатељ Васка Попе, Борислава Радовића, Гордане Ћирјанић, Милутина Петровића и Драгог Бугарчића.