И МОРАМ, МОРАМ ДА СЕ СМЕЈЕМ

Сећања:

И МОРАМ, МОРАМ ДА СЕ СМЕЈЕМ

80 година од рођења Вујице Решин Туцића

 

Четвртак, 15. јул у 20 сати

Српско књижевно друштво, Француска 7

 

Учествују:

 

Горан Бабић,

Ненад Милошевић,

Весна Јанковић

Владимир Копицл

Драгољуб Павлов

Сам у ноћи

под далеким звездама,

ништаван,

слаб

и смртан –

морам да се смејем.

Не чујем добро,

не видим.

Будућност је пуна жилета.

Нервозан сам

и морам,

морам

да се смејем.

 

Вујица Решин Туцић (1941–2009) био је књижевник, визуелни уметник, уредник, есејиста, један од најзначајнијих чланова неоавангардног покрета у Југославији током шездесетих и седамдесетих година 20. века. Њови радови излазе изван оквира традиционалне поделе уметности, па тако у извођење својих песама уноси елементе филма, глуме и перформанса, што је у оно време код нас била експериментална и пионирска активност.

Покренуо је 1977. часопис Адреса, један од најзначајнијих неоавангардних часописа на овим просторима. Због своје уметничке активности и неконформизма сматран је за анархисту, а против њега су вођени и судски процеси.

Почетком деведесетих основао је и водио књижевну школу Традиција авангарде, из које је настала уметничка група Магнет. За последњу збирку песама, Гнездо параноје, добио је награду „Васко Попа“ за најбољу песничку књигу на српском језику 2007. године. Осим тога, добитник је и награда „Печат вароши сремскокарловачке“, и „Паја Марковић Адамов“.

 

Објављене књиге

Јаје у челичној љусци, песме, 1970.

Сан и критика, песме, 1977.

Слово је пукло, есеји, 1978.

Простак у ноћи, песме, 1979.

Реформ гротеск, песме, 1983.

Хладно чело, есеји, 1983.

Снег веје, љубав је вечна, песме, 1990.

Страхоте подземља, роман, 1991.

Стругање маште, сабрана дела, 1991.

Играч у свим правцима, избор из поезије, 2001.

Време фантома, критике, 2005.

Гнездо параноје, песме, 2007.

Сабрана дела 1, 2018.

Сабрана дела 2, 2019.

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail

Dejan Simonovic