Српско књижевно друштво
Француска 7, Београд
Петак, 19. септембар 2025. у 19 сати
Учествују
награђени аутори
Надежда Пурић Јовановић и Драган Бошковић
прошлогодишњи добитници награде
Бора Ћосић и Срђан Вучинић
чланови жирија
Тијана Матијевић, председница, Саша Ћирић и Даница Вукићевић
У наставку: Реч добитнице Надежде Пурић Јовановић, Реч добитника Драгана Бошковића, Образложење жирија
Реч добитнице Надежде Пурић Јовановић
Обрадовала сам се награди зато што везује моје име са именом можда и најталентованије списатељице на нашим просторима, оним о којима пишем у Ерлангенкама.
У раду Биљане Јовановић уједињена је префињена софистицираност са бујном животном страшћу, разбокорена светлуцавост са мудрошћу коју је поседовала и у младим годинама, са талентом и увидом који је дат само понеком члану племена. Подједнако предано писала је о дневним стварима, сагледавала најмањи трепет у себи и око себе, и пружала слику националне и светске прошлости, бавећи се историјским темама; имала је дара за садашњи геополитички тренутак, али и за архетипе који чекају изван времена. Иако је отишла прерано за ствараоца таквог замаха, а ми данас само слутимо шта је све књижевност у нашем језику још могла имати, успела је да остави путоказе, у свим књижевним жанровима и да надахне следеће генерације, а мене посебно.
Била сам у прилици да прочитам део њене заоставштине, где сам пронашла недовршени циклус песама Смицалица за Ските. Пред песмама је мото: „Историји кад нешто додате, а мало затим нешто друго одузмете и тако ad infinitum, не остане ништа; тачније остане: ништа. Нула је бар поуздана сума скитских живота“.
Баш као Биљанини Скити, и моје Ерлангенке обитавају у просторима бескрајних поништавања, препокривене, не миленијумским наслагама, већ једва стогодишњим. Рачунала сам – ако их не ископам отуд, ко зна када би се неко могао тога подухватити. Не могу поуздано да тврдим како нисам користила Биљанин начин – смело се спустити до најтајнијих одаја, осветлити, оним што је при руци, таму личне и колективне историје која, у веку информација чами непозната чак и такозваној заинтересованој, стручној јавности. Мој начин није био документаристички, нити научни, и зато нисам писала фусноте; желела сам да повежем забележене чињенице у нову, могућу, литерарну стварност, ону која нам је једино доступна. И сам наслов коме се многи чуде настао је на трагу игре речима, и смислом, и треба да уведе у контекст вековног поигравања нашом судбином, да упути ка ивици представљивог, на саму границу мита у коме постојимо; да ода почаст значајним женским именима наше културе.
Хвала што сте ме добро прочитали.
Реч добитника Драгана Бошковића
Ах, где је та моја Биљана!
Писац је онолико писац колико пронађе свој израз, свој „стил“, што је истовремено надубље поезано са његовим „узглобљењем“ у Друге, како поетике, тако и своје претке и потомке, сабраћу, живе и мртве, свесне и несвесне књижевне рођаке и пријатеље. Моја непронађеност са Биљаном Јовановић ту негде и почиње и траје: никако је не могу у целости пронаћи, мада је она ту, негде, заплетена у моје стихове, ставове, ни сам не знам где. Да бисте имали Биљану Јовановић или био ког другог књижевног сапутника, морате наћи ону своју, оног свог, личног, зар не? Обично писца и мит о њему чине стереотипи, општа места, што је случај и са Биљаном, а ја као да – стално је тражећи и не налазећи – певам неки мелопатетични и неподношљиво јефтини шлагер у којем се константно рефренски питам: „Ах, где је та моја Биљана!“ Знам мог Страмера, свету моју намћорасту Терезу, Црњанског, из пакла дошавшег Андрића, дунавоточивог Ливаду, Киша мог никотинског, знам моју хардкор панк Богородицу, Растка Петровића са сунцем на уснама, Храбала, Кафкицу, Војислава Карановића, морфијумског Тракла и многе, многе друге… И под овим не мислим на биографску блискост са особом, него на унутрашњу литерарну блискост бића. Некада се те ствари, биографија и књижевни идентитет могу поклопити, као у Биљанином односу са Радмилом Лазић, која једина има баш своју Биљану Јовановић, и биографску и књижевну, а за коју је рекла: „То је најискренија особа коју сам знала. После ње нисам имала интимнију пријатељицу.“ Како је то лепо и колико завидим Ради што је имала и има своју Биљану, док мени остаје да као музички бекграунд овог мог писања ослушкујем рефрен мог шлагера: „Где је та моја Биљана!“
Између, дакле, тог нашег, личног, мог, те моје Биљане, и културно општих места, увек некако преовладају општа места. Сећате ли се Биљанине песме ПОСЛЕ СМРТИ МАКСА ЕРНСТА, која је заправо само попис инвентара за музеј преосталог за уметником, само складиште знакова:
а) сув споменик
б) барјак, обичан чамов кукурек
ц) уместо слика – одбачени ликови говорника од зида
д) јабука (није јабука раздора)
е) глобус окренут наопако
ф) фетус и друга пространства
г) вајарске главе без наслова
х) мехови дугих речи заденути за појас јединог музејског чувара:
порука за читаче, децу, омладину,
војску и немоћне старце:
(…)
женска
женска
женска…
Када бих парафразирао ово и силом неприлика написао песму ПОСЛЕ СМРТИ БИЉАНЕ ЈОВАНОВИЋ, она би исто тако била само каталог, а гласила би овако:
После смрти Биљане Јовановић није направљен инвентар,
него су на све стране само разбацани општи појмови о њој:
бунтовност,
интелигенција,
храброст
сексуланост
друштвени ангажман,
рушење стереотипа
потписница петиција
оснивач,
чланица,
провокативна,
неподобна,
бескомпромисна
аутохтона и аутентична
женско
женска
женски
Фрагменти, појмови, ствари, ђубриште преуређено у музејско складиште за Максом Ернстом, неуређено ђубриште за Биљаном… Али баш ту, у тој бачености на ђубриште општих места културе налази се моја Биљана. И баш из тих трагова, из тих пунктума, о којима је и сама писала, долази ми она, и то не зато што смо филантропи – јер за њу је записано да је волела људе, што је и мој усуд и моја несрећа, никако врлина. И не зато што је та моја Биљана знала и звала ђубриштем исто оно што је и Шејка тако звао, а Раша Ливада у свом „Карантину“ звао чистилиште. Киш је волео уређен поредак, код њега је складиште, па и код Бљане је можда више неки троп складишта и ђубришта. И није ли и она, та моја Биљана знала, што и сам знам, да су овде сви били и јесу за рат, и они лево и они десно, и они тамо и ови овде, и писци и попови и политичари. Знала је она овај град, Београд, знала да је урбано ђурбиште, а такав је и остао. Знала је и да је само у Београду могуће доживети ону „чувену“ београдску енергију, што је све са иронијом и љубави према градском миту знала. Знала је и за „источни неред“ града, паралелне социјалне и културне „линије“, као и да „преко тих линија, преко различитих форми живота, постојале су тачке неочекиване пунктуалности које су избијале ту и тамо, чинећи целу мрежу линија узбудљивијом.“ Знала је дакле за пунктуме. Знала је и да пунктуми погађају, рањавају. Знала је јако добро и да је културолошка „дресура“ оно константно униформисање „без посебног жара“, како би то рекао Ролан Барт, али је итекако знала и за то посебно, пукотине, резове, то што разбија поредак на делове, знала за ране које носимо, скривамо, које ће нас пронаћи, које нас проналазе. А та Биљанина пунктуалност, „сама полеће са сцене као стрела и убада ме“ (Барт), пробада као шиљатим предметом. То су тачке, ране, то је „убод, рупица, мрљица, мали рез – али и бацање коцке“. То је оно што писца разликује од других, јер он то осећа, живи, то га боли. Писац се коцка са собом, животом, Богом. Да, то је књижевност.
А тај Биљанин пунктум који је полетео са њеног ђубришта и мене погодио била су њена два стиха:
Из умазаних руку излете
Шупљи глинени голубови!
Ваљда је то она записала, а и да није, небитно је, ту сам је макар на трен нашао. И више нисам био у себи, него тамо у њој, у књижевности, култури, јер ти стихови као да су одразли дубину наших очајања и у оно време најавили једног другог песника посредством кога читам и живим овај Биљанин дистих.
И што се догађа кад очајање захвати људе
кад очајање неумитно прелази у кајање
гледајући из даљине контуре на сцени
падају ми на памет водене боје
умазане руке
брзо се перу.
Да ли то Џони Штулић дозива Биљану или она најављује њега? Џонијеве брзо опране умазане руке или Биљанине (неопране) умазане руке? А Азрина песма се зове „Кад мртви фазани лете“. Јер:
што се догађа кад мртви фазани лете изнад наших глава
кад мртви фазани лете
а ниједан не пада.
Умазане руке, лет мртвих птица, да ли ово случајност? То да из умазаних руку, дакле, излећу мртви фазани као глинени голобови. Нису ли и Џони и Биљана под овим подразумевали не само политички контекст, нити само егзистенцијални трагизам или политичку манипулацију и насиље, него и књижевност: Што се догађа, даме и господо, када мртви стихови лете изнад наших глава? Када стихови, као шупљи глинени голубови лете, а ни један не пада? Каква је то поезија која не пада, а у паду човековом је рођена, која је шупља зато што је биће света и човека шупље, а жели да буде испуњена. Не остају ли они, ти стихови, тек надгробне глинене фигуре над хумком књижевности? Само, поштовани, опростићете ме, Биљане, те моје Биљане у том гробу нема. Она живи у рефрену мог шлагера, она живи са мојим Растком „фетус и друга пространства“. Како је – опет да се позовем на њу – Рада Лазић рекла: „Ко јој је био пријатељ, остао јој је заувек пријатељ.“ Нисам јој био биографски пријатељ, ни познаник, можда јој нисам ни далеки књижевни пријатељ, али ми нико не може одузети њена два стиха и то што певушим јефтини рефрен свог шлагера у феталним другим пространствима.
Честитајући награду Надежди Пурић, захваљујем жирију, СКД-у, Срђану Вучинићу, свима вама, и уместо поздрава на све вас апелујем и све вас поздрављам не са „ЕВО МЕ!“, како је насловљена моја књига, него са: „ЕВО ЈЕ!“ БИЉАНА!
ХВАЛА!
Образложење жирија
Како (и зашто) писати о културној и политичкој историји као о алтернативној историји која је истовремено контра и канонска, критичка и патриотска, бити с оне стране уважених и изношених књижевних одговора на питања прошлости показује у свом роману Ерлангенке Надежда Пурић Јовановић. Да постоји не само веза рода и жанра, већ и кроз овај комплекс могућност једне некодификоване, пре тропичне него наративизоване историје, разигране а на фактима и архивама структуриране приче, открива ауторка пишући паралелну, двојничку повест смештену на прелазу столећа, и пред сам Први светски рат. Њене протагонисткиње су (неисторијска?) Јанисија Драча и Надежда Петровић. Од аутофикционалне јунакиње (јер главна јунакиња је ја-ниси-ја) у авантуристичкој потрази за јужнословенском усменом поезијом, за пјеснима разлике – која је истовремено и њен одисејски пут – до заборављених или канонизованих (као што је Надежда), све протагонисткиње, Ерлангенке, јунакиње су овог (Билдунгс/девојачког) романа. Он је гинокритички, феминистички одговор на књижевне намере историографске метафикције. То (девојачко, сестринско) коло које се љуља у ваздуху фигура је „спасилачке историје“, која уместо опседнутости крајем и катастрофом отвара могућности једне потенцијалне, позитивне историје, усмерене ка будућности. Тако и на самом крају романа, питање о плановима за будућност упућено млађем Надеждином брату отвара поље будућности (која се није десила, али се могла десити), пројектујући отворени крај романа у коме се и Расткова судбина поистовећује са судбином протагонисткиња које крећу на путовање, а на могућност краја одговарају ишчезавањем.
Баш на књижевност и књижевну традицију као места таквих шанси упућује Надежда Пурић Јовановић упоређујући судбину (Ерлангенског) рукописа и људску судбину, јер „као што постоје варијанте песама, тако постоје и варијанте њихових животних прича“. Кроз ово враћање чињеници постојања (јасно је, не само књижевних) варијанти, ауторка поставља (кључна?; коме?) питања оригинала и идентитета, ненаметљиво дајући одговор књижевне структуре.
Као и Ерлангенски рукопис који остаје недовршен, тако и оно што је „прекинуто, значи да нема краја“, и зато управо варијанта, фрагмент, постаје структурна карактеристика овог текста, шифрујући, с једне стране, недоступност, нечитљивост прошлости, а са друге преписујући историјску фикцију као авангардистички текст. Међујезик је језик комуникације у овом роману у коме и читаоци остају у транзицијском простору између епоха, званичног и имагинарног, интимног и патриотског, српског и/као југословенског, све до међупростора ликовног и вербалног (као још једног авангардистичког знака). Ауторка наглашава другог/другост као категорију не само друштвеног, већ и историјског и текстуалног, конститутивну за литературу као пјесан разлике.
И Драган Бошковић у својој књизи поезије Ево ме! пише граничну „Год фриендлy поетрy“, своју литургичку панк пјесан (разлике), типик тропа, химнични експресионизам, поезију с (критичким) погледом, стихове људског смеха, песме интроспекције, језичке молитве. Поезија Бога и беса, чији је кȏд панк/Свето писмо, не као екстравагантни (књижевни) хибрид, већ као двоструко и стоструко искуство/искушење постојања: далеко од/блиско субверзији и ауторитету, хумору и свечаности, рашчупаном и блаженом, радничком и фарисејском, људском и божанском, што већ је преблизу клишеу, а поезија Драгана Бошковића је написана (и) да раскринка све оно што није прошло, како каже Биљана Јовановић, општу ревизију ваших (наших) могућности… после овога ни песник, ни писац, јер „у сваком писцу чучи тиранин“, ни српска књижевност као „савршено место за глуву смрт“ па ни српски језик, „скоро угљенисан,/ шампион лингвистичке роштиљаде“ не остају без кривице.
Бог се у овој поезији исповеда, „Отац мој који је на небесима/певао је и певаће“, али и богови панка (Рамонес, или ипак The Clash?), јер и они певају, зазивају се панк-литургијским „one, two, three, four“, које се у овој поезији чита и као „У име Оца и Сина …“. Као формула која отвара и аутентификује свету литургију тако и ово одбројавање значи почетак албума, нове нумере, која уместо дисторзије и ларме покреће унутрашњи глас који рецитује давно научене стихове Светог писма, певуши тропаре, пева Матејева блаженства, по своме: „блажени гејмери који о дисплеј руку посеку,/јер они живе тајну иако је не разумеју“. Та тајна гејмера, тајна је и кувара, као фигуре побожности и сладокусја, шефа-ствараоца, што песник прижељкује да постане, да би кувао „све оно ништа себе и света,/ и гледао како се на високој ватри моје биће распада/ до честица мањих и од атома, до оног ништа поезије“. Али, као што и песник ставља на себе (Хирста/поезије/хумора…) ради маске проповедника, теоретичара, језичког кувара, парадоксалну маску песника – изговарајући ево ме! – тако и нема ничег поезије, којој ни језик у двострукој негацији не дозвољава укидање, и која је најближа/или иста као и тајна евхарстијска, тихо средиште свега постојећег. Од оспоравања, преко разочарања, сумње, до неуништивости духа (и духовитости) поезије, и писања поезије, метан(ОИ!)ише песник, осврнувши се око себе: Ecce me!
У име жирија Тијана Матијевић