Mихајло Пантић: Када ме угледа оно што тражим, 2017.

Mихајло Пантић: Када ме угледа оно што тражим. – Београд: Архипелаг, 2017 – 200 стр.

Михајло Пантић пише приповетке, књижевну критику, редован је професор Филолошког факултета Универзитета у Београду. Почев од прве књиге приповедака Хроника собе (1984) до ове, најновије, објавио је 12 књига прича/приповедака. Поједине књиге су имале више издања (што је реткост кад су приповетке у питању), а неке од њих су награђиване (награда ИП Октоих, награда листа Борба, Андрићева награда, награда Југра-Русија, награда града Београда). Пишући подужи текст о 4 књиге прича под заједничким насловом Све приче Михајла Пантића (1 – 4, 2007, Стубови културе, Београд) писац ових редова је после релативно исцрпног “пописа” тематско-мотивских кругова, наративних поступака и краће анализе ликова (ради се о нешто преко хиљаду страница прозе) дошао до парадоксалног закључка да писац који није написао роман, написао је, у ствари, “роман састављен од прича” од својих до тада објављених 8 књига. Приче из књига које су уследиле (Приче на путу, 2010, Ходање по облацима, 2013, Приче од воде, 2014, и најновија Када ме угледа оно што тражим, 2017) утисак о роману са мноштвом ликова, релативно јединственим/лајтмотивским топосима: најчешће Нови Београд, контрасти природа-урбаност и још много тога, само се појачао.

Није реч о бизарном закључку већ о општем утиску, али оставимо те жанровске недоумице будућим критичарима, матурантима, дипломцима, докторима књижевности. Књигу Кад ме угледа оно што тражим чини 14 прича уз подужу завршну Првих десет година (30 страна) у којој се и документаризује и фикционализује (сећања су варљива) ауторових “првих десет година живота,” или, другачијим речником казано, приповедног ја. Ова прича се не доживљава као дневничко-мемоарска проза већ као уметничка нарација о једном детињству. Занимљив је и кратак Пост скриптум у коме аутор истиче да док је писао приче мислио је на: Рејмона Карвера, Растка Петровића, Гајта Газданова, Едгара А. Поа, Данила Николића, Бохумила Храбала и друге писце. А поводом приче Првих десет година, на своју ујну Ану Драшковић и себе. Израз мислио је одмиче нас од термина као што су пастиш, палимпсест, прилагођавање свог стила (теме, мотива, односа међу ликовима…) стилу другог писца, не ради имитације већ због постизања посебних ефеката. Савремени и будући читаоци из књиге ће сазнати још много тога о добу које живимо.