Мирослав Караулац

Мирослав Караулац (1932-2011)

Рођен у Мркоњић граду (Босна) 7 јула 1932. Преминуо је 19. марта 2011. године у Београду.
У Мркоњић граду је почео основну школу, али због рата одлази са родитељима у избеглиштво, у Соко бању. По свршетку рата гимназију је наставио у Бања луци и Бихаћу.
          Студирао је романистику, на универзитету у Сарајеву и Београду, где је дипломирао.
          Постдипломске студије наставио је у Стразбуру где је докторирао са тезом о Лотреамону.
1960. одлази у Африку где је на Ecole normale предавао француску и афричку књижевност.
Први књижевни рад објавио је у сарајевској БРАЗДИ 1950. (уредник Исак Самоковлија).

         Објављена дела:

          Романи:

          Топлотни удар 1972.

          Водич кроз Варцар вакуф 1984.

          Приповетке:

          Хотентотска венера 1990.

          Писмо султану 2004.

          Књиге есеја:

          Рани Андрић 1980.

          Андрићеве куле и градови 1995.

          Андрић у дипломатији 2008.

          Књиге поетске прозе:

          Фатална кожа 1964.

          Тихи наслов  1969.

          Дрво са речима 1975.

          Локални пљускови 1995. 

 

          Литература о писцу:  

           Рани Андрић

           Издање 1980. и 2003.

           “Открива се у рукопису, један трагичан млад човек који је у најранијим годинама упознао неумољивост смрти. Болест, исцрпљеност, мисао на скору смрт, то су сенке Андрићеве младости. Али има и других сенки и других искушења и искустава. И после овог Караулићевог истраживања Андрић остаје донекле непроникнут као интимна личност, али и као човек и као стваралац постаје приснији и ближи.”

                                                                                                       Из рецензије Светлане Велмар-Јанковић

 

           “Књига наравно није прећутана због свог стила или пак зависти према непотврђеном есејисти који има више стила него други. Разлози због којих се није говорило о Раном Андрићу друге су природе и спадају међу оне које обично избјегавамо јавно спомињати. Та мирна књига изазива критичара или књижевног хисторичара (не само њих) који је навикао да све подјели према националним културама или којекаквим круговима, класифицира по заданим обрасцима и строгим номенклатурама. Изазива оне који нису спремни да иједну личност у нас виде као првенствено југословенску. Караулац није поштовао каноне и обичаје те врсте.”

 Предраг Матвејевић НИН
5 октобар 1980.

 

          “Овај надахнути лепршаво-искричасти ритам и замах Караулчевог писања, добија у завршним есејистичким одломцима и каденцама књиге, суптилну кулминацију у испитивању подударности целине Андрићевог дела и живота, у свођењу разматрања трагањем за оквиром, за објашњењем које би изразило комплексни идеал уметника, појмове љубави, истине, хуманитета и лепоте, као неке од највиших духовних, моралних, и естетских вредности и категорија.”

                                                                                                     Милош Бандић Летопис Матице српске
Летопис М. српске, децембар 1981.

 

         “Све нам то писац казује очевидно добро обавештен. Читалац има утисак да је писац умео да пронађе и најмањи листић хартије, ако је на њему реч о Андрићу или његово слово; од крштенице до писма и најситније вести у новинама. Он проналази његове познанике и пријатељице из младости да би са њима говорио о Андрићу; он походи самачке собе у којима је Андрић становао као студент по разним градовима, а већ о листовима у којима је сарађивао, о књигама које је читао, да и не говоримо.”

                                                                                                     Желимир Јуричић: World Literature Today
Oklahoma

 

        “Караулчева књига, колико знам, нема замјене у истраживањима живота и дјела, посебно реконструкције поријекла и младалачких путева Иве Андрића, све до границе зрелости и стабилизације друштвеног положаја. Али је та књига постала незамјењљива и у једној области која је много шира, а тиче се и генезе и тумачења Андрићевих текстова.”

                                                                                                    Душан Иванић: Књижевни лист

 

        “Живо приказане атмосфере различитих социјалних и националних средина у којима се млади Андрић кретао, низ узбудљивих портрета савременика, сложени историјски контекст у којем је сазревао спремајући се да буде писац, неке су од одлика ове монографије. У њој је Мирослав Караулац показао да нема премца у познавању Андрићеве биографије и духа његове прозе.”

                                                                                                   Васа Павковић: Књижевни магазин

 

            Водич кроз Варчар Вакуф

            Просвета, Београд, 1984.

        “Роман Мирослава Караулца у ствари је аутобиографија заоденута у водич кроз завичајно место писца. Пред нама је књига читљива, на тренутке веома надахнута, на тренутке мудра, са снагом коју даје исконски
извор завичаја. То је резултат високе професионалне спреме и савесног рада који је донео плодове.   


Милорад Павић: (из рецензије)

“Караулац радњу свог новог романа започиње тамо где је окончао претходни Топлотни удар, (Просвета, 1972.) – У редакцији београдског дневног листа демонстрирајући наново ретку вештину да о савременом животу и одређеним интелектуалним круговима говори (сада у романсираној увертири) духовито, без јефтине комике и брзохлапећег ангажмана, а промишљено и дубоко, без патетике “вечних питања” и “великих тема”.

 

                                                                                                 Васа Павковић: Књижевна реч
15. XII 1985.

 

            Топлотни удар

            Просвета, Београд, 1972. Народна књига, 2002.

           “Иако се при читању овог романа читалац све време угодно осећа и забавља тешко је избећи утисак да средишња епизода о боравку у Паризу и јунаковим књижевним истраживањима делује помало дисонантно и усиљено. Можда је тај  “блок могао да послужи као клица једног другог романа. Но на страну све то, овај роман увео је Мирослава Караулца међу истакнуте ствараоце новије српске прозе, а широки круг читалаца моћи ће да провери његову питкост и истанчану аналитичкју оштрицу.”

                                                                                                                         Милан Влајчић, Базар, 13. I 1973.

 

        “Тај чудни јунак из прозе Мирослава Караулца, тачније речено главни јунак необичног романа “Топлотни удар”, књиге која је неправедно и незаслужено остала незапажена, од доба када се појавила пре неколико година. Драгоценог сензибилитета, иронично и помало цинички, она прича о једном усамљеном човеку, становнику великог града који из њега бежи и њему се враћа, истовремено трагајући за неком женом која је нестала. Срећемо га како лута, улицама, видимо га по кафанама и локалима, у друштву дангуба и паметних глава, беспосличара и лаких жена.”

                                                                                                Зоран Пауновић, НИН, 7. мај 1978.

 

        “Караулац приповедач у овом је роману духовит и потстицајно распричан, ироничан и жовијалан; његово реиздање, јакако, неће битно променити историју српске књижевности, али важно је да роман, три деценије касније, није ништа изгубио од читљивости, а приде је још и зарадио становите носталгичне конотације; освежавајуће је – уза све остало – реконструисати један полузаборављени сленг, пратити Караулчеве јунаке како промичу једним однекуд сасвим другачијим Београдом, од овога у којем трошимо своје посткатаклизмичне дане, иако су градске кулисе мање – више исте и сви су топоси наше свакодневнице на бгроју.”

                                                                                                Теофил Панчић, Време, 25. III 2004.

 

              Приче Француских путника са пута по отоманској Босни

              Матица српска, Нови Сад, 1998.

“И на крају да напоменем: брижљив истраживачки рад Мирослава Караулца по француским библиотекама уродио је изузетном књигом литерарне и документарне вредности. Ово дело памтићемо као чудесан времеплов у прошлост у којој смо открили запретену садашњост Босне.
Књига је лепо илустрована гравирама и насловним странама првих, у већини случајева, јединих француских издања ових путописа.”

                                                                                                 Ибрахим Хаџић НАША БОРБА, 23/24, мај 1998.

 

              Тихи наслов

              СвјетлостСарајево, 1969.

              “Језички израз поетског јавља се, знамо, у разним формама, већ према томе каква је књижевна уметност у питању. У Тихом наслову Караулац користи поетску прозу, али ни у једном од његових текстова поетско не загушује, нити пак разводњава мисао коју аутор жели да доведе до читаоца. Та песникова мисао, ваљда зато што се креће по високим бреговима говора, доноси нам, поред своје скупе пустоловине и неки оштар ваздух ширине.”

                                                                                               Александар Вучо (У поговору књизи)

 

              Локални пљускови

              Време књиге, 1996

              “Укратко, у уводном циклусу, Рекламе, рецепти, огласи, предлошци насловних жанрова, служе писцу да почев од њихових визуелних ефеката, машта и гради кратке приче. Неке од њих су чисти драгуљи поетичног; уз помоћ других писац сабира животно искуство у спознању: Из дана у дан све смо даље и од стварности и од живота и од истине.

                                                                                             Васа Павковић, ВРЕМЕ, 9. X 1996.

 

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail