Олга Лалић Кровицка – рођена 2. априла 1980. године у Шибенику, Хрватска, српско-пољског је порекла. У Пољску се преселила 1996. након грађанског рата и етничког чишћења у Хрватској. Матурирала је средњу економску школу у Стараховицама у Пољској. За матуру jу је припремала слависткиња и полонисткиња доц. др Ванда Помјановска. Олга Лалић Кровицка је дипломирала србистику на Институту за словенску филологију Јагјелоњског универзитета у Кракову 2006. Студирала је и полистику. Двострука стипендисткиња Министра културе и народног наслеђа Републике Пољске (2007, 2011). Уредница научних часописа “Зенит”, „Современи дијалози” (македонски) и “Српска вила”.
Ауторка je двадесет књига песама, бајки и драма, између осталих: двојезичне књиге песама „Искра и фаза“ (2018) посвећенe српском генију Николи Тесли, бајкe „Славенским путом“ (2013) која се односи на пределе Карпата и Далмације, и књигe поезије „Немири немира” (2009) која се односи на сопствена ратна искуства; збирке песама „Немир” српског нобеловца Иве Андрића и збирке „Немири” пољског песника Тадеуша Ружевича; збиркe песама „Мрвице времена у пространству“ (2011), „Причај ми о свјетлу/“Opowiadaj mi o świetle”(двојезично, (2021). Објавила је такође књигe песама на пољском „Sznycel i filozofia róży“ (2023) и “Pantokrator i inne wiersze” (2024) , као и на српском “Vrh u tami” (2024) и збирку песама на македонском “Вкрстени линии” (2024).
Превела је око осамдесет књига поезије, прозе, драма, бајки, афоризама, као и научних есеја аутора из Енглеске, САД, Украјине, Литваније, Немачке, Русије, Пољске, Гватемале и са Балкана. Преводи са македонског и словеначког на пољски, хрватски и српски, такође са пољског на српски и хрватски и са српског на пољски итд. Препевала је збирку песама хрватске песникиње Весне Мицулиновић Прешњак у оквиру финансијксе подршке Министарства културе Републике Хрватске (2005) и књигу сатиричких прича Александра Чотрића „Zapiski z posiedzenia“ у оквиру финансијске подршке Министарства културе Републике Србије (2012). Превела је фрагмент научне књиге под насловом „Језик и национализам“ проф. Сњежане Кордић, који је објављен у часопису „Миготанија“ (Гдањск, 2019), научни есеј под насловом „Свет као изазов. Глоса о есејима Чеслава Милоша“ проф. Јануша Пастерског. Препевала је заједно са Весном Денчић песнички триптих „Три дана касније“ др Владимира Гасјевског у оквиру финансијске подршке Министарства за дијаспору (2006). Препевала је књигу песама под насловом „Балада о уланима“ (2020) пољског песника, позоришног режисера и преводиоца Јежија Плешњаровича, такође две кљиге песама словеначког песника Борје Болчине на пољски, хрватски и српски језик, књиге песама српских песникиња проф. Јелине Ђурковић и проф. Слађане Миленковићч, збирке песама и кратких прича др Елигјуша Димовског и три тома песама др Аркадјуша Фрање, књигу песама математичара др Казимира Жарског и две збирке песама Драгана Јовановића Данилова. Превела је такође збирку прича проф. Василa Тоциновскoг. Уредила је и превела антологију савремене словенске уметности под насловом. „Између Буга и Охрида“ (2011), у којој је објавила дела око три стотине песника, прозаиста, графичара, модних креатора, фотографа, сликара, афористичара и др. са словенских простора. Антологију је суфинасирало Министарство културе Пољске и Уред града Дукла итд. Такође је уредила и препевала антологије словенске љубави под насловом „Miłość według twórców słowiańskich”, (2012). Заједно са проф. Василом Тоциновским и македонским савременим песницима препевала је песме украјинског песника Бохдана Ихора Антонича на македонски (такође самостално на српски, које су објављиване у часописима „Градина” и „Међај” итд.), песме проф. Јулиjана Корнхаусера, Јулиje Хартвиг, Пјотра Шевца, Кшиштофа Лисовског, Пјотра Сомере, Богуслава Кјерца и других.
Њене песме су препеване на следеће језике: бугарски, енглески, македонски, словеначки, немачки, русински, албански, румунски, словачки, литвански, белоруски, турски и руски. Објавила је књиге песама и драме на српском, пољском, македонском, албанском и словеначком језику у Пољској и на Балкану.
Наградe: два пута одликована на конкурсу поезије “Леополд Стаф” (1999, 2005), прво место на националном песничком конкурсу уз учешће пољских песника из дијаспоре “За лампу Игнацја Лукасјевича” (2004), главне награде “Фондације Спартак” на “Међународним вечерима поезије у Мелнику“ (2006), признања „Златни круг“ за афирмацију српске сатире у свету (2010), међународне награде „Наџи Наман“ за креативност (Бејрут, 2015), награде на „Струшким Међународним вечерима књижевности“ за животно дело и промоцију словенске књижевности (2016), Гран при за драму под називом „Христос у Цариграду – на путу у Рим“ (Битољ 2018), награде за преводе са пољског на јужнословенске језике од Удружења књижевних преводилаца Црне Горе (2020), „Гочева мисао“ – награда за промоцију македонске књижевности у Пољској итд.
Објављивала је сопствене радове и преводе у пољским, немачким, енглеским и балканским антологијама, алманасима, часописима и е-часописима, укључујући: „Kwartalnik Artystyczny” (који је, између осталог, објавио њен есеј који се односи на песме „Спашен” и „Оставите нас” Тадеуша Ружевича поводом 85. рођендана песника, као и песме савремених македонских песника које је препевала на пољски), „Frazа“ (часопис који уређују и објављују професори са Институа за полонистику и новинарство Универзитета у Жешову), „Topos“, „Кrytyka Literacka“, „Akant“, „Dziś”, „Protokół Kulturalny”, „Nestor”, „Znaj”, „Migotania”, „Tygiel kultury”; српским: „Политика”, „Данас”, „Вечерње новости“, „Савременик”, „Багдала“, „Путеви културе”, „Градина“, „Невен”, „Траг”, “Књижевни преглед”, „Нова Мисао“, “Летопис матице српске”; румунским: „Лумина“; албанским: “Национал” (за који је препевао и објавио њене песме албански песник и преводилац Мустафа Спахиу, укључујући и њену песму о срушеним манастирима на Косову и Метохији); македонским: „Сoвремени дијалози”, „Раст”, „Современост”; хрватским: „Просвјета“ (које издаје Српско културно друштво из Загреба), „Љетопис“ (научни часопис српске мањине који излази такође у Загребу у којем је објавила магистарски рад о српском народном говору српског села Чиста Мала у Хрватској, написан под менторством етимолога и слависте проф. Вјеслава Борисја. Овај дипломски рад је такође објављен и у српском годишњаку „Изворник“.), “RЕ”; босанским: “Диоген” “Српска Вила”, словеначким: “Третји ден”, “Приморска сречања”; бугарским: “Ирин Пирин” итд.
Живи и ствара у Дукли, у Карпатима, у Пољскoj.