ЈА САМ МАЛО СИБИРЈАК
Са Славком Лебединским разговарала Оливера Ђурђевић

Славко Лебедински рођен је 1939. године у Москви, после Другог светског рата је са родитељима емигрирао из Стаљиновог Совјетског Савеза у Југославију, у Београд, а последњих година живи у Бечу. Прошле године му је у издању београдске „Просвете“ објављен роман Јеврејска перика, који је изазвао значајну пажњу читалаца (прво издање је распродато, ускоро ће се појавити друго). Својевремено, Лебедински је пријатељу емигранту послао писмо у којем је написао: „Изопштеност је оно чиме се човек не намеће. И сада ми се у Бечу чини да сам у другој емиграцији, да претходну нисам препознао на време. Или је нисам добро знао.“ Овим речима писац, иначе аутор и збирки прича Познаник Исак Бељ, Балдахин, Кошуља са адресама, Слатка гугутка и романа Касни ораси, као да је желео да сажме судбину не само своју и својих ближњих, већ и судбину читавог једног века… Са Лебединским смо разговарали за време његове недавне кратке посете Београду.

• Хтели сте да испричате причу о родитељима, улицама, љубавима. „То је могла да буде много погана књига“, рекли сте једном.

– Видите, то је љубавни роман, аутобиографска сага, али из времена комунофашизма. И могла је, доиста, да буде погана књига да сам је исписао „са галамом и бесом“, са мржњом. Прича о томе како њега, Славика, мрзе и како им он сад враћа по зубима. У роману је испричан мали, малечки део онога што се нама дешавало, породици Лебедински.

• А шта се дешавало?
• Од нас су правили циркус смрти. То је био чисти, вива експеримент, који није овога пута инспирисао Ченгеле Менгеле, али јесте Адолф Маркс. Само ја знам колико сам батина појео кад је банула четрдесетосмица у Страхињића Бана и заврљачила своју каменицу у наше прозоре. Зато сам и одбио да одрастем као јунак Лименог добоша Гинтера Граса. Остао сам инфантилац до последњег даха у ексер, последњег ексера у души, и мелема речи.

Рецимо, да се мој Иван, мој отац, одрекао ’49. Аљефтине, моје мајке, ми бисмо, ја и моја мајка Аљефтина, били послати у Сибир, глат. Овако сам ја добио нежног „топлог зеца“ од мојих Дорћолаца.

• Та прича је испричана из дечје перспективе…
• Читава историја се у мом роману, дакле, комунистичка параисторија, прелама кроз дечју судбину, дечју оптику. Деца, поготово ако су нехотично доктринирана, ако имитирају одрасле, умеју да буду гадна, свирепа до даске. Налик на голооточке преваспитаче. Па познат је, у рускомкомпантеону идиотарија, пример два Павла. Павле Корчагин и онај други, Морозов, који је постао славан јер је потказао и угробио оца. Павлуха Морозов је постао национални херој, седам пута, јер је починио оцеубиство. Ја и кажем у роману да је живот, тај безочни куплермајстор, помешао странице Мајн кампфа и Како се калио челик.
• Ипак, Ви сматрате да је Јеврејска перика љубавни роман. По чему?
• Па управо зато што је и суровост и нежност део менија живота и љубави, у свим временима. Уосталом, знате да, кад се распадне љубав, и једна и друга страна износе прљав веш. Ја тај прљави и чисти веш историје и нашег живота нисам скривао, нисам га стрпао у машину за прање леша, да не кажем у машину за прање веша, већ у роман… Љубав сам учио у мојој јединој етничкој јединици, породици.
• Дорћолци, Јевреји, Цигани, Руси… Где нестадоше?
• Нигде нису нестали, забога. Упркос камионима смрти и Папеновим лонцима за прекувавањељуди. Дорћол имамо сад какав имамо и какав смо заслужили, захваљујући педагогији заборава, амнезији. Само наизглед Дорћола нема. Дорћол је осато у литератури Хајима С. Давича, у хрпици прича Перла и Са Јалије, и у књигама не знам зашто заборављеног господина литературе Оскара Давича, а ту пре свега мислим на његову Хану и роман Господар заборава.

Партаје, капије, црвени цвет кестена у јеврејској авлији на Јалији… Ко уме да гледа, довољно је а види на Дорћолу, данас, дугоногу роду на крову, перо пепељасте гугутке пред кућним прагом, зарез таблића на рагастову, пухор пепела, ваздух станара којих нема, и мук Шабата. Све је нестало, све је остало.

То је тај циркус нестајања. Преживели Дорћолци су били расељени на Нови Београд, Чубуру, у Маринкову бару. Њихове куће на Јалији су немилосрдно рушене и на њиховом месту, у улици Мике Аласа, на пример, никли су грозоморни комсолитери, небодери. А Дорћол је, знате, моја једина домовина.

• Ваш роман је одређен и тим стаљинистичким оквиром. Има ли краја стаљинизму, или постоји његово продужено дејство?
• Мало се најежим кад поменете то продужено дејство. Ја му не видим засад конац са крајем, узимајући у обзир нашу актуелну збиљу. У своје време, ту нашу невољу Салвадор Дали је називао „марксизам ала Гручо“. А ја бих рекао: марксизам ала Адолф Маркс. Наиме, трећи брат Маркс, од пет комичара, звао се, нимало случајно, Адолф, а последњи и најмлађи је Карл, Маркс.

Адолфу Марксу припада и ова лепа мисао: „Злато комунизма може да припада будали. Зато уживај, будало, у сјају док можеш.“ И ми уживамо у њему, истрајно и претерано. Тај бацил нам је, верујте, уштрцан дубоко. Боље се примио него Русима, носиоцима пројекта из Октобра.

• Може ли се комунизам ипак некако надмудрити?

– Ја могу да Вам одговорим колико знам. Живети нормалним животом и умрети природном смрћу, и то је заувар. Ја сам још увек довољно жив. Моји родитељн су умрли природном смрћу.

Комунизам није пуштао моју мајку да оде у Тјумењево, одакле је она била родом и где није била најмање тридесет година. Нису је пуштали ни да привири у Совјет земљу.

• Ипак је посетила Тјумењево…
• После тридесет година, ипак се домогне Москве. Објасни да хоће у Новосибирск, да после толико година види своје рођаке. У Новосибирску опет обијање прагова: „Хоћу да их видим, не идем док ме не пустите да видим своје рођаке, Мотју и Ивана Давидовича…“ А то Тјумењево је место сибирских логора, забрањена зона. „Ње пускајем!“ „Морам“, каже мајка Аљофа.

Оде она у Обласни комитет и тражи да је пусте у Тјумењево. Наравно, и они су људи, иако им је срце на левој страни. „Ево ти сутки, 24 часа, ни минут више, види родбину и враћај се.“

Ту ти се она досети како да она и њен рођак Иван победе комунизам са нељудским лицем… Рођак позајми раздрндани мотоцикл са приколицом, и его их у Тјумењеву, возе укруг. Рођаци, један по један, чекају је и ускачу у приколицу, она седи на задњем седишту. Да, Сибирци су сјајни људи. Ја сам мало Сибирјак. Они причају и возе се, улазе на смену, један па други, и причају, отварају своју смрзнуту, сибирску душу, и она отвара своју душу.

На растанку, по истеку 24 сата, они јој даду што су јој чували. Слатко од смородине, сибирске рибизле, које су спустили у земљу, природни замрзивач.

Рођаци су јој чували слатко од смородине и сад купили, на брзака, комплет од шест шерпи. Кабасте шерпе, али је поклон од срца. Сузама су заливали земљу, јер Руси ако не плачу, нису Руси.

• Када сте почели да пишете Јеврејску перику имали сте само фотографију…
• Прва верзија романа била је без централног поглавља „Три невољна потписа испод једие фотографије из тмурног октобра лета 1944.“ Замолио сам издавача да фотографију Славика, главног јунака књиге, придружим написаном тексту, са потписом испод фотке. Хтео сам да напишем неколико конвенционалних редака, а написао сам, за десетак дана, нешто мање од сто страна. Фотографија је банула, искочила из трезора памћења мог живота, а била је дивотна ствар…
• „Помни!“ То је последња реч Вашег деде… Да ли је то и реч која је била подстицај за писаље Јеврејске перике?
• Да. То је реч рабија Иље Јаковљевича, мога побочног деде који је са своје јеврејске столице био натеран да уђе у немачки камион смрти, душегупку.

Моја слика, тачније, фотографија Славика у московском дворишту и реч помни биле су једини факти којима сам располагао. Постоји, наравно, и онај апокрифни део из којег сам сазнао шта се мојим родитељима дешавало. Постоји и тај камион смрти и читаво наше породично стабло живота и смрти… Дечак и одрасли човек, који у „Потпису“ прича о Славиковој московској судбини, и аутор, који има визит- карту језичког Вавилона, настали су и живели као расути поленов прах постојања.

• Ваш роман је један критичар назвао „жаргонским Вавилоном”.

Па сад, не бих се превише, или бар не одмах, сложио са мојим критичаром, мада у томе има два-три зрна соли. Када је реч о мом роману, у питању је мало шире подручје града Вавилона, заједно са кулом и Пушкиновим куплерајем. Јер у Јеврејској перици ја користим руски, немачки, италијански… Помињем и мурга језик циганског бога Пенге. Користим и француски као дрипац Дорћолац. У „Три невољна потписа” ја престоницу романа селим са мог Дорћола у Трећи комунистички Рим, стоглаву Москву. Дакле, у улицу Садово Спаску, где сам дуго стајао на столици.

Мој Вавилон је мало друкчији. У пукој је близини Красне плошчади. Тамо су хетакомбе смрти, тамо је Љубјанка, где је било стратиште за људски материјал. Тако да језик и јесте и није Вавилонска кула у арији Вавилона. Језик је, ја тако верујем, ту само у функцији романа, није у прилици да ради само за себе. Он је ту да бисмо могли да схватимо дечака Славика, главног јунака, са фотографије, и руску реч помни, све што се дешава у том каруселу и куплерају светске историје, па био он на Дорћолу или на тој својој светој столици.

• Да ли ћете причу о том, како Ви кажеге, „циркусу нестајања” наставити у следећој књизи?

– Радим сад на Абажуру смрти и Аламуњи. То су саставни делови трилогије о Аљи и Ивану, о циркусу смрти. О томе како се распало моје породично благо, предмети, фотографије изједене од црвених мишева, чиста кавалерија рустикана. Пошто су те књиге део мога хабитуса, не само као писца већ као човека који исписује литературу властите коже, ја морам да их доведем до краја. Без журбе.

Репортер, 19. јануар 2000.

Кафе Westend у Бечу, јуна 2000. године. Слева укруг: Слободан Зубановић, Васа Павковић, Славко Лебедински, Борислав Радовић, (Драги Бугарчић заклоњен својим пекарским торбама са кафанског чивилука), Бранко Андрић Андрла, Милутин Петровић и Марко Паовица

Марко Паовица
ПУТ КОЈИМ СЕ РЕЂЕ ИДЕ
(Опроштај од Славка Лебединског)

Драги чланови породице и поштована родбино мога уснулог пријатеља, придружујући се с тугом вашем болу због губитка супруга, оца, брата и ујака, захваљујем вам на учинињеној части,  да на овом месту, овога часа, пред окупљеним колегама и осталим пријатељима драгог нам Славка Лебединског кажем неколико речи о честитом човеку и врсном писцу  са којим сам делио дане и ноћи разговора за седамнаест година нашег дружења у Бечу. Обичај је у оваквим приликама да се подсетимо коме заправо одајемо последњу пошту, од кога се у ствари опраштамо, ко је био и шта нам је значио онај којег управо испраћамо на његово, како се каже, последње путовање.

Славко Лебеденски је рођен у Москви 20. јуна 1939. године од мајке Аљефтине Васиљевне, девојачки Кљујеве, најближе рођаке песника Николаја Алексејевича Кљујева, и оца Ивана Собола из Хрељина, крај Ријеке, то јест Ивана Ивановича Лебединског, како је за Соболовог боравка у СССР-у гласило његово конспиративно презиме. На рођењу добија име Вјачеслав, које задржава  у својим личним исправама, док очев псеудомим постаје његово грађанско презиме са којим, уз лично име Славко, по доласку породице у Београд године 1945, улази у спортску и књижевну јавност Србије и друге Југославије. (Вјачеслав Лебедински био је пионирски шампион Београда у шаху и две сезоне првотимац ФК Црвена звезда. У екипи са Драгославом Шекуларцем.) Са родитељима и сестром становао је две и по деценије на Дорћолу. Студирао је, и дипломирао, светску књижевност на Филолошком факултету Београдског универзитета.

Од 1958. Славко Лебедински објављује прозу, преводе са руског и исписе о литератури. Уређивао је прозу у студентском месечнику Видици (1965–1969), а уједно је био и уредник едиције истоименог часописа (1972– 1977), као и едиције ДОБ, при Дому омладине Београда (1977). Од 1971. године до 1992, када се сели за Беч, радио је као коуредник у Додатку за културу дневног листа Борба. За живота, Лебедински је објавио пет књига приповедака и два  запажена, изузетна романа код најугледнијих српских издавача друге половине прошлог века. Превођен је, у периодици и антологијама, на десетак страних језика и добитник је више српских и југословенских награда за кратку причу.  Један избор његових раних приповедака појавио се на пољском језику, 1987. у Кракову, а други, на језику оригинала, у београдској СКЗ 2010. О приповеткама и романима Славка Лебединског писали су најугледнији књижевни критичари његовог стваралачког раздобља и оставили преко седамдесет библиографских јединица о његовим књигама. Ни електронска ладица Славка Лебединског није остала празна када је, у Бечу, фебруаруа 2009. године,  доживео тежак мождани удар којим се окончао његов стваралачки век. У то ћемо се, надам се, ускоро, са сетом и ретким читалачким задовољством уверити.

Са Лебединским сам се упознао једне прохладне јесенске вечери 1992.  Пред порталом Катедрале Светог Стефана у Бечу чекао ме са подигнутом крагном светлог мантила, под црним шеширом ширег обода и најновијим бројем париске Литературне газете испод руке, збојит човек средњег раста у понајбољим, нешто зрелијим годинама. Отишли смо у ресторан Прикл на бечком Рингу и, већ после друге вотке послужене у минијатурним стакленим чизмицама, прешли на ти. И развезли причу као да се познајемо већ коју деценију, а тако се најчешће прича када је коска приче, како би рекао Славко, заједничка. А то су нама биле књижевност и уметност, писци и сликари. Наши и светски. Поред новости из земље и генерацијског, мога и његовог, журнала. Славкова тема били су најчешће Тишма и Црњански, као да их је стално имао у рукаву. Јер их је обојицу и лично познавао. А штамтиш, са гостима из Београда и Србије, каткад и неким бечким писцем, најчешће ипак у четири ока, чували су нам кафеи: Вестенд, Каиро,  и Ремиза. Овај последњи у приземљу родне куће Алфреда Адлера, иза које су, недалеко, Лебеденски и становали. Кад год се запутим том својом бечком стазом, застанем десетак секунди на увиру Денглергасе у вањски део Мариахилферштрасе гледајући хоће ли  из своје Деветке опет некако да искорачи Лебединац. Но, само ми се, у трену, одврти цео дугометражни документарац, па прођем. Стиснутих зуба. Изостављам казивања о дипломатским пријемима, изложбама и бројним књижевним приредбама којима смо заједно присуствовали или у њима учествовали.

Прозни свет Славка Лебединског делује, по својој судбинској и карактеролошкој разнозначности и менталитетској посебности, неодољиво привлачно и некако раритетно усудно.  Егзистенцијални и наративни простор његовог прозног света јесте углавном Дорћол, најстарија београдска четврт, у временском распону од послератног доба до раних седамдесетих година прошлог века. Пратећи помно током дужег преображајног раздобља животне прилике нарастајућег велеграда,  Славко Лебедински из приповетке у приповетку проширује угао свога књижевног увида у тамну чаролију градске свакодневице и у затајне просторе људске душе. Он изводи под светлост слова бескрајну поворку ликова најразличнијих судбина и оцртава панораму њиховог животног простора. Поред круга стародорћолских ориђинала и њихових загонетних особености, приповедачки свет Лебединског сачињавају махом љубавни и брачни парови у латентном или у отвореном неспоразуму, остављени мужеви и одбегле жене, удовице станодавке, закинути радници и ситни службеници, вечити студенти, ражаловани официри, неуспешни писци, келнери, пијанци, кафански клуподери, џепароши и уличарке, бродарски отшелници и пристанишни преступници, уопште, бродоломници од сваке руке; али, такође, и репрезенти друштвено успешног, пословног и бирократског соја, не мање мучени осећањем личног незадовољства, егзистенцијалне празнине и животне промашености.

И да сведем. Крећући се својим приповедачким лавиринтом на видном одстојању од главних поетичких трендова у савременој српској прози, бирајући пут којим се ређе иде, Славко Лебедински суверено потврђује свој ауторски идентитет атрактивног, вишеструко значајног урбаног приповедача. Живописним приповедачким и романескним везом он поступно заокружује свој увелико јединствен, замаман прозни свет, прожет нежношћу и суровошћу, дахом и духом доскорашњег, већ поприлично заборављеног Београда, и нарочито, драматичним животним ритмом  Дорћола, његове жиле куцавице. А као одсјај тога света, насељеног у више књига, трепери сазвежђе Лебединског на балдахину српске прозе.

Да га смотрите, довољан је и један нехотичан поглед. Додуше, поглед мало у страну. Тако је, наиме, засада моловано наше књижевно небо. Али ће нова читања, чврсто верујем, изменити нашу астралну књижевну мапу и то сазвежђе неминовно примаћи зениту  поноћног сунца. Али, богме, и нове странице Славка Лебединског, којима се унапред радујемо колико данас тугујемо у захвалном сећању на лик њиховог писца.

Марко Паовица                                        У Београду, 7. септембра 2019.

Милисав Савић
РУС НА ДОРЋОЛУ
Два прилога за  биографију и дело Славка Лебединског

• Кад почињете да објављујете приче? Како долазите у „Студент“? Како сте доживели демонстрасције?

Захваљујући Ракитићу у Београду упознајем неколико младих писаца, углавном почетника, нестрпљивх да се афирмишу (В. Стевановић, М. Петровић). Дружили смо се углавном по кафанама: „Грмечу“, „Прешреновој клети“, „Змајку“. У то време Видосав пише песме, миљковићевске, и неку врсту кафкијанске, фантастичне прозе. Ја сам написао причу, руком, о Бановић Страхињи и однео сам је Славку Лебединском, уреднику „Видика“. За дивно чудо, он ју је прочитао, али одбио. Некако смо се спријатељили и сатима разговарали о литератури, пре свега руској из „златних двадесетих“ овог века, коју је Славко изврсно познавао. Славко ми је објавио и прву причу, „Бугарску бараку“, коју сам откуцао на машини (купио сам је за хонорар за малу улогу у Кадијевићевом филму „Празник“). Кад већ помињем Славка, треба рећи да му Видосав и М. Јосић Вишњић и многи писци нашег нараштаја много дугују за подршку коју им је пружио у „Видицима“.

Покуда и одбрана лепе литературе, разговарао Владимир Јагличић, Освит, јули/август. 1991.

***

Десило се случајем да сам у Пољској  у току  поподнева, крајем 1999. године, док су поред прозора промицале крупне беле пахуљице, прочитао у једном даху  роман писан  у Бечу. Можда у сличном снежном дану. А књига говори о Дорћолу. Али не повезује писца књиге (а реч је Славку Лебединском и његовом роману Јеврејска перика, 1999) и мене само туђина и даљина из које чезнемо за Дорћолом већ много шта друго. Да није било Славка Лебединског, не би  било ни нове прозе из седамдесетих 20. века, или оне, која је касније, не без злурадости, названа стварносна. И Видосав Стевановић, и Јосић Вишњић и ја стигли смо у Борград са коферима крцатим модернизмом, потпуно се уклапајући у генералну уређивачку линију тадашњих студентских публикација, које су своју политичку стерилност савршено доказивале и поткрепљивале   још стерилнијом литературом. Понеко од нас објавио је по парче такве прозе, у  помодном кафкијанском кључу.

А онда је Видике, тадашњи најутицајнији студентски књижевни лист, преузела нова редакција, у којој је Лебедински уређивао прозу. Одмах ми је одбио неку причу од  конструкције о јадима Бановић Срахиње због неверне љубе, али ме ја зато оберучке прихватио као пријатеља. Можда и зато што смо обојица били главоње, додуше ја са нешто темељнијим ослонцем (раменима). Он ми је показао Дорћол, он  ме увео у свој, сада већ чувени, стан у улици јунака моје одбијене приче, у којем се осећало присуство његове невидљиве мајке или у којем би се као сен појавила за тренутак његова сестра… Он ми је открио бајлонске биртије, и много шта друго, готово сва она места која је чаробно описао у Јеврејској перици.

Десило да је Лебедински своју прву књигу Познаник Исака Беља објавио с извесним закашњењем, па је та изврсна збирка прича, са неколико антологијских остварења, прошла поприлично глуво.  Додуше, то је време кад је нова проза дефинитивно прекрштена у стварносну, и  кад су по њој својски почели да ударају и политичари, и тужиоци, и критичари.

Али има Бога! Ево Лебединског са романом који ће мало кога оставити равнодушним. О Дорћолу су многи писали (од савремених писаца најуспешније Светлана Велмар Јанковић), али о Дорћолу после Другог светског рата, о Дорћолу у којем лутају сени његових некадашњих становника, Јевреја,  с таквом љубављу и топлином нико није писао као Лебедински.  У ствари, он и не пише већ везе, тка и снује своју плетисанку, он опсенује, омађијава и зачарава попут својих    јунака, мађионичара и алхемичара. Никоме се тако српски језик не подаје, попут заљубљене жене, као перу и руци Лебединског. Чини се да је писац у стању да тим језиком начини чуда, да натера да мртва уста проговоре.  У том језику, сваки предмет, свака идеја дише на пуна плућа и пева на сав глас.

Све се у роману врти око једне аматерске, сивобеле фотографије; она је кључ којим се отварају бројна врата тог чаробног прозног лавиринта.  Управо је средишњи део романа (потпуно смело и оригинално композиционо решење) она тачка,  ако хоћете алхемичарска,  у којој се спајају почетак и крај, у којој се расплиће и завршава круг, у којој све подрхтава и смирује се. А читаоцу се просто заврти у глави, као од старог вина, не схватајући како је писац од описа једне фотографије успео да састави такву причу у којој је машта доведена до усијања, до прскања.

Пред ужасом и терором једног времена, пред разјапљеним вилицама страдања, пред свакодневним батинама (главатог а слабачког Рују дорћолски мангупи лешили су као вола у купусу), мали Славик, јунак Јеврејске перике није успео да нађе спас у капи невидимци  или алхемичарском трику нестајања у огледалу. Али је одрасли Славко сам то пронашао у причи, налик оном снегу који промиче поред мог прозора, под којим све, бар за тренутак, постаје невидљиво.

1999.