Реч добитника
Добро вече!
Прво желим да захвалим жирију зато што је одабрао моју збирку приповедака. Такође, захваљујем Српском књижевном друштву, које је установило ову награду, као и вама зато што сте дошли вечерас.
Почећу једним питањем. Можете ли да замислите да ја сада не стојим овде? Одговор је „да“, пошто можемо да измаштамо алтернативну реалност у којој се Награда „Воја Чолановић“ додељује за најбољи роман претходне године, а не за најбољу збирку приповедака.
Не би то било нелогично, пошто је Воја Чолановић написао осам романа, а три збирке приповедака. Критика је више писала о његовим романима, а број није једини разлог за то. Скоро све награде добио је за романе. Због чега је онда ово награда за приповетке?
Српско књижевно друштво је то објаснило једном реченицом. „Циљ награде је да допринесе афирмацији и већој видљивости запостављеног жанра: приче и приповетке.“ Дубоко сам захвалан људима из СКД-а што размишљају на такав начин. Да, жалосно је то колико су приповетке запостављене.
И код нас и у свету постоји знатно већи број награда за романописце него за приповедаче, а ако обе књижевне врсте улазе у конкуренцију, обично буде изабран романописац. И код нас и у свету романи су цењенији, те ће привући већи број и читалаца и критичара.
Нисам изузетак. О сваком од моја два романа писано је више него о свим мојим приповеткама, есејима и студијама заједно.
Такав однос јавности утиче на писце, што можемо видети из података колико је романа, а колико збирки приповедака објављено у годину дана. Тако се ствара зачарани круг.
Сматрам да такав однос није оправдан, јер приповетке није лакше писати него романе. Чак је на неки начин теже, пошто роман може да поднесе понеки пад у квалитету, а приповетка је пропала ако направите само једну грешку.
Зато ова награда бар мало доприноси равнотежи.
Пошто не желим да говор у овој свечаној прилици звучи као јадање, променићу тему, па рећи понешто о књизи Црна једра. Још од прве књиге, збирке приповедака Шта пропусте они који умру у сну – иначе, она ће ускоро имати ново издање, у Архипелагу – још од тада води ме мисао да књижевност мора да говори о важним и универзалним темама: о смрти, усамљености, породичним односима, љубави, успоменама, спознаји и себе и света… Ово вероватно звучи банално када се изрази свакодневним језиком, али због тога и постоји уметнички језик.
Ова збирка није типична за мене по томе што има одређену историјску позадину. Друштвени оквир ових седам прича је тачан у главним цртама, а измаштао сам све ликове, њихове судбине, догађаје, разговоре, места… Сместио сам имагинарне ликове у релативно реално окружење. Желео сам да испричам приче о судбинама људи из блиске прошлости, али такође да посредно проговорим о савременом друштву, као и о општим људским особинама, тако да не мислим да је књига одлутала од универзалности. У коликој мери сам то успео, нека читаоци одреде.
На крају ћу додати да сам се увек првенствено осећао као писац кратких форми, а ово је први пут да добијем признање за једну од тих форми. Утолико сам више радостан. Хвала!
Веселин Марковић
ОБРАЗЛОЖЕЊЕ ЖИРИЈА
Реч-две о награђеној књизи
Најједноставније би било рећи да је збирка Црна једра Веселина Марковића компонована од седам заборављених прича о искуствима која никако нису смела бити заборављена. Јер та искуства – како је то Андрић у класику На Дрини ћуприја записао – то су ствари које се не казују, него заборављају. Да се не заборављају, како би се могле понављати? Марковић је открио и поново испричао приче о судбинама људи из прошлости, али је истовремено, посредно, проговорио и о савременом друштву, које је заборавило такве приче, па изнова понавља трагичне грешке.
Иако искуства стрепње и страха не би требало да буду заборављена, чини се да је управо то усуд људске врсте. Истина је да постоји насушна људска потреба да се смрт обмане, завара и заборави, јер нико вољно не жели да буде роб окрутности памћења смрти. И баш у томе лежи интригантност упечатљивих и беспрекорно написаних Марковићевих проза, јер Црна једра разоткривају механизме приклањања човека свеспасавајућем забораву.
О стрепњама, страху и смрти Веселин Марковић опсесивно пише још од прве књиге прича Шта пропусте они који умру у сну, објављене у култној Библиотеци Прва књига 1992. године. О темама болести и смрти Марковић пише и у другим својим збиркама прича, али и у награђеним романима Ми различити и Израњање. На неки начин, Марковић пишући о умирању потврђује филозофску тезу да нема безначајних смрти, јер је свака смрт једна мала катаклизма, једна црна рупа без дна у телу космоса, како је то сликовито рекао Владан Десница. Смрт је једно стално и вечито присуство у нама. Отуда не чуди што се од појаве писма смрт наметнула као неисцрпна литерарна тема; штавише, има теоретичара књижевности који тврде да је смрт заправо једина литерарна тема.
У уводној причи „Слап” Веселин Марковић приповеда о покушају унесрећених родитеља да под окриљем ноћи, под млазом кишнице која се спушта с црквеног крова, оживе некрштену бебу како њена душа не би лутала попут бродоломника. Праузор ове приче може се пронаћи у различитим историјским списима о васкрсавању из мртвих. Страх од смрти толико је јак да може да сруши сваку границу, па чак и границу између живота и смрти. Прича „Отприлике двадесет један грам” сведочи о историјској маргиналији о потрази америчког лекара Данкана Мекдугала за научним доказом да је душа тешка 21 грам. „Души граница нећеш, идући, наћи, ма пролазио свима путевима: толико је дубока њена мера”, џабе нас учи Хераклит. Прича „Брисан простор” нам из другачије визуре препричава последице догађаја који се одиграо на Западном фронту током 1914. године, када су немачки и британски војници изашли из ровова да размене поклоне. „Нећемо имати будућност док не променимо садашњост”, каже резигнирано немачки војник, али његове речи, нажалост, нису дошле до ушију архитеката тог рата и свих будућих ратова. У „Диптиху” се приповеда о рашираној пракси фотографисања мртвих у викторијанском добу. Уметност посмртне фотографије у директној је вези са измењеном праксом жаљења. Прича „Непозната земља” као да је писана за време пандемије ковида-19, иако говори о времену црне смрти која је харала Европом вековима раније. Наравоученије је да нам се искуства пандемија понављају јер као врста нисмо никада постали имуни на заборав. Марковић у причи „Змај” варира тему трговине црквеним реликвијама. Људи желе реликвије, јер верују да ће их део тела светитеља или део личне имовине светитеља заштитити од смрти и несрећа. Сумња овде није од користи наспрам моћи блаженог незнања. У насловној причи „Црна једра”, исписаној у форми дневничких записа, читалац прати експеримент са инокулацијом, односно, уношењем осушених и уситњених красти болесника са благим обликом великих богиња. Експеримент је вршен над десеторицом дечака, од којих ће неки преминути од последица богиња. На крају крајева, овај сурови експеримент показаће да инокулација штити. Краљевска породица може да одахне. У некој мрачној логичкој игри, доказ да нема безначајних смрти јесте и то што је смрт сирочади, који су послужили као заморчићи, допринела општој добробити човечанства, само што смо на њихову жртву заборавили.
Укратко, листом све Марковићеве јунаке одликује жива страст којом се боре против људске патње и смрти. Они се суочавају са загонетком смрти свако на свој начин: уздајући се у чудо спасења или кокетирајући са смрћу. Једина права смрт је заборав, па отуда Марковић за мото књиге програмски цитира Џозефа Хелера: „Када ја умрем, нико више неће мислити на моје родитеље. Када умру моја деца, нико више неће мислити на мене.” Заборав је друго име смрти.
И да поновимо још једном: збирка Црна једра – заборављене приче Веселина Марковића од осталих одличних збирки прича из најужег избора издвојила се својом стилско-језичком беспрекорношћу, формално-композиционом кохерентношћу и тематски-мотивском интригантношћу.
Честитамо добитнику награде „Воја Чолановић” уз жељу да награђена збирка дође до што већег броја читалаца, јер је својим квалитетом то свакако заслужила.
У име жирија, Срђан В. Тешин