Захар Прилепин: Седам живота, превела са руског Радмила Мечанин. – Београд: Самиздат Б92, 2016. – 204 стр.
После обимног романа Обитељ из 2014. (преведен на српски 2015) који је у Русији добио чак 4 престижне награде и аутора сврстао међу живе класике, пред нашим читаоцима је књига приповедака. Најбоље особине свог романескног писма налазе се и у Прилепиновим приповеткама. Пре свих виртуозно поигравање читаочевим хоризонтом очекивања. Поједини јунаци ових прича нас изненађују распоном својих поступака, од логичних, разумских до максимално неочекиваних, ирационалних, збуњујућих (приче Сапутници, Зима) којима се откривају другачија лица стварности. У причи Рибари и космонаути срећу се радост оца коме се родио син првенац са вратоломном, акционо-криминалистичком фабулом која се и на срећу оца (замало да погине дан-два по рођењу сина приликом прве посете жени у болници), па и на „олакшање“ читалаца кога на свакој страници чекају велики искораци из свакодневне колотечине. Овај афирмисани руски писац (1975, рођен у селу Иљинка, Рјазанска област, био физички радник, гробар, избацивач, командир одељења за специјалне намене, дипломирао на Филолошком факултету) у себи носи велику традицију националне али и светске књижевности која се у његовој прози природно и ненаметљиво претвара у традицију коју он сам ствара/исписује. Хумор, пародија, сатира и гротеска, фантастика тамо где је најмање очекујемо, само су неке од одредница/критичарских терминолошких поштапалица којима се служимо да одредимо непоновљивост Прилепинових приповедних „минијатура“ као и ширих романсијерских захвата.
Славко Лебедински