Владимир Табашевић: Па као, 2016.

Владимир Табашевић: Па као. – Београд: Лагуна, 2016. – 189 стр.

Владимир Табашевић (1986, Мостар, живи и ради у Београду) је свој књижевни пут започео књигама поезије (Коагулум, 2010, Трагус, 2011, Кундак 2012, Хрватски кундак, 2014) да би нас изненадио квалитетом свог првог романа Тихо тече Мисисипи из 2015. Песник и књижевни критичар Бојан Васић роман је због експресивности у изразу с правом упоредио са већ класичним романом српске експресионистичке прозе, Дневником о Чарнојевићу Милоша Црњанског.

Нови роман у стилском погледу знатно је другачије изведен (написан). Реченице су краће, смиреније, њихов ритам тек је понегде усталасан поетском прозом. Од камерне приче коју у Мисисипију прича тзв. инфантилни приповедач (дете) о свом оцу и мајци, у роману Па као функционише више ликова и више наратора. Прва два поглавља приповеда младић кога је ваздухопловни пуковник у пензији позвао да суботом долази у његов стан и слуша његова сећања испричана у диктафон, потом да звучну сирову матрицу преноси на хартију и књижевно уобличава. Зашто у свом монологу наратор (пуковник га зове Леополд, Лео, писац њега Фројд) бива све циничнији и суровији и према старом Фројду и према његовом казивању, схватамо из каснијих поглавља. На почетку 5. поглавља добијамо оригинално Фројдово казивање (у диктафон) из кога сазнајемо о раном детињству, одласку у рат (2. св. рат), школовању за пилота…

У целини названој Офсајд звани љубав означеној као “незавршен роман о пуковнику Фројду” откривамо да на подлози пуковникове исповести Леополд даје своје виђење свих пуковникових идеала, љубавних авантура међу којима једна резултира алкохолизмом и самоубиством једне учитељице, односа са женом која му уместо сина рађа кћер, са свастиком, о одласку већ белобрадог пензионера у грађански рат (ту је упечатљиво дат и лик пуковниковог исписника Роберта Петровића и низ других појединости). Прва два дела укључују и Фројдову младу неговатељицу Ану коју писац доживљава као успешно стилизован кухињски сто (можда је истесан у стилу Луја XVI) на коме увек стоји велика здела пуна воћа и поврћа, па бирај. Опет, Ана њега као предиван и комотан мушки ормар у коме се може загрејати за хладних дана. Аутор до краја романа вешто, постепено открива истине, о Аниној прошлости у породици, да би на крају именовани Леополд вивисекцирао и своје порекло развијајући причу о мајци Златици, оцу Ивану, откривајући и своје право име Емил. Овиме смо дали сиже и неке елементе фабуле Табашевићевог романа, поновимо, умногоме сложеније композиције од првог. Како доживети сву сложеност судбина пуковника Фројда (његов психолошки профил у младости, зрелости и сада у позном предсмртном добу), његове жене, ћерке јединице, свастике, учитељице самоубице, Ане, њене мајке, њеног оца доктора историје Бубуља (покрајински, жаргонски та реч значи камен), самог наратора Леополда/Емила, његове мајке и оца? Можда се иза презимена Фројд крије “обрачун” са оцем психоанализе Сигмундом Фројдом? На општем плану у питању је трагичан модус који суштински важи за све ликове романа али, Табашевић понекад готово у једној до две-три реченице (микро-планови) вртоглаво и маестрално прелази из њега у трагикомичан и комичан модус. Ови моменти преласка једна су од битнијих одлика књиге.

Победничка генерација (Фројд је са 13 година побегао из куће у планини јер није волео краља због тога што је његов отац поред једног вола био у плуг упрегнут као други во, а газде су тада имале чак два вола на располагању (трагички модус: мали Фројд је осетљив на патње свог оца). После рата јавио се на конкурс за пилота. Од 3000 кандидата ушао је међу триста у ужи избор (радостан модус за њих триста, трагичан за 2700 одбијених). На обуци од њих 300 погинуло је 150 (трагично за погинуле, каријера пред одабраним). Он се жени а када му жена рађа кћер запоставља је и посвећује се службеним путовањима, љубавницама, свастици (трагично за жену, безбрижно за Фројда). Социјализам се шири и сада сви брђани имају по два вола, мада, често се прода један во, па уместо њега упрегне жена, пардон, крава. А трактора и осталих машина од Међумурја до Накова, Новог Такова, Вршца, дуж Морава све до места где Вардар напушта Македонију, колико хоћеш. Понеки и заоре понеку бразду. Узгред стиже и старост, па остају успомене које се диктирају и утувљују у главу унуцима) свега се сећа уз свећу (отуда интелигентна Табашевићева кованица: свећање). Једино им је то остало. Извесној, другој страни (Анин отац) дуго је требало да стигне до доктората историје негде у белом свету па су се потомством почели бавити после њиховог пунолетства. Трагичност (модус) Аниног оца писац означава једном реченицом из уста јунака: “Знаш ли ти, младићу, шта су нам урадиле комуњаре, како су нам затрле сваки траг?” окреће педале Бубуљ, тај неуморни човек звани издувани точак историје који се пумпа хитно, хитно.” Писац је роман посветио Једној генерацији стасалој у доба транзиције. Према скромном мишљењу писца ових редова ради се о генерацији која има између 4 и 104 године. И због тог фантастичног распона у годинама, тако ретког у свету, Па као треба читати и поносити се умећем овог песника и прозаисте. Роман Па као је био у најужем избору Ниновог жирија за најбољи роман у 2016. години. Заслужује аналитичку пажњу из пера више савремених старијих и млађих критичара.

написао Н. Ћосић, 8. 5. 2015.