Вук Драшковић: Ко је убио Катарину, 2017.

Вук Драшковић: Ко је убио Катарину. – Београд: Лагуна, 2017. – 196 стр.

Пред читаоцима је нови, десети по реду, роман Вука Драшковића, писца, правника, новинара и политичара. Правничко образовање као и вишегодишње новинарско искуство, па и активно бављење политиком благотворно су утицали колико на стилску раван романа, толико и “снагу” значењског момента. Овде пре свега мислимо на реченице (сажет, телеграфски стил, кратки дијалози…) на развој радње, тј. одустајање од широке епске нарације, односно, сабијање битних догађаја који су добили на кумулативности неколико подједнако важних заплета: од судбине војника Драгоја Драгојевића, архитекте на служењу војног рока, родом из села Текериша, судбине мајора Марка Лазаревића, адмирала Станка Бајевића и његове породице, (имена и војника и официра су измишљена), генерала Рисовића (љут као рис), пуковника Милета Блажевића (од придева благ на рану да га превијеш, али и блажен који је од другог-трећег човека у Команди вараждинског корпуса (у пуном борбеном саставу око 30 000 људи) постао генерал Збора народне гарде која је пак са својим расположивим оружјем, ту спадају и ловачке сачмаре, виле, секире, ножеви, мачеви позајмљени из вараждинских и околних музеја, трактори Загораца и Славонаца, опколила вараждинску касарну у којој је само триста регрута, нешто подофицира и официра). Ту је и низ других ликова чији се карактери, нарави, етички назори, војнички кодекс, политички кодекси откривају колико кроз нарацију тзв. објективног приповедача, толико и кроз њихове дијалоге.

Све је то уткано у први део романа Ко је убио Катарину, на малом броју страна (9 – 63 стр.). Суштински, реч је о дужој приповетки/приповести која третира догађаје везане за за распад федералне државе Републике Југославије пре две деценије. Читаоци ће бити изненађени јер, поновимо, уместо епске ширине читамо до “прскања” сабијене приче о обичним војницима, па до војних, политичких, интелектуалних, свештених кругова из готово свих република федералне државе. Иза приповести следи 7 краћих и дужих прича у којима аутор приповеда о ликовима чији су животи на свој начин уско повезани са убиством Катарине. Овде и у другом делу романа под насловом Приче о Катарини за живота Катарине (7 прича) присуствујемо умећу романсијера да напише добре приповетке, уграђене у структуру целине. Приче из другог дела књиге датиране су од 1973. године до прошле, 2016. Са појединим од ових прича, одједном као да смо се нашли у свету Примјера чојства и јунаштва Марка Миљанова, приповеткама Стефана Митрова Љубише, нарацији Горског вијенца (нпр. када војвода Драшко приповеда о Млецима упоредиво је са приповедањем Мијата Буквића који у седамдесетој години од својих комшија добија надимак Косијер после доласка из Москве где га је унук одвео на хокејашки дерби између ЦСКА и Спартака). Драшковићеви ликови приповедају говором свог краја (махом Херцеговина, Црна Гора), кроз нарацију се као на длану “читају” обичаји, навике, па и менталитет брђана и горштака.
Навешћемо два одломка из романа које указују на две наративне стратегије, прву: модерну, фактографску, политичко-правно-новинарску и другу која вуче корен из епске поезије и народних приповедака.

“Генерал Петар Рисовић прочитао је поруку и отписао генералу Блажевићу: “Важно је Миле, да и ти и ја знамо како је било.”
“Због чега сте у Хрватској осуђени на петнаест година затвора?” упитао га је руски новинар.
“Због ратног злочина.”
“А због чега сте осуђени у Србији?”
“Због тога што ратни злочин нисам починио.”
Старији читаоци знају да се ради о генералу Трифуновићу, и овај дијалошки детаљ указује на сву војну, правничку, етичку, политичку заврзламу. Ми се питамо зашто и хрватско и српско правосуђе није потражило помоћ од немачких, руских, француских, енглеских колега јер они имају искуство како из оба светска рата, Наполеонових ратова, све до стогодишњег и тридестогодишег феудалног сукоба. А ту су и зен правници Кине и Јапана. Као и Сократ!

Други одломак припада говору Мијата Буквића: “Ово што видим у Москви помути ми памет. Она дубодола, на којој се код нас игра фузбал, а свијет озго посматра, цакли се као огледало. Помислим: шта ли је то забога? Окле Русима онолико огледало? Поломиће се, мора се поломити, ако се фузбалери растрче по њему. Није огледало, али шта је ако није огледало? Лед! – сину ми у мозгу. Окле лед усред љета, како се не истопи? Знам ја, размишљам у себи, да Руси могу све, али да ледом или огледалом поплочају онолики простор, тешко могу да разумијем. …. Одједном, на оно огледало, или лед, изјурише некакве приказе, нијесу људи, но приказе, Марсовци, шта ли су. Једни носе црвене шљемове и оклопе, други црне, на ногама им неке ципеле са гвожђем умјесто ђона, танким гвожђем, као затупљени нож, и сваки носи по косијер у руци, добро сам гледао, косијер, косијер, налик овом нашем косијеру којим, са стране, сијечемо сено у пласту. Истрча на оно огледало, мора да је огледало, а не лед, и један младић без оклопа и без шљема, па баци миша међу њих. Прије тога, заборавих вам рећи, на два краја оне дубодоле довукоше двије мреже, два тулца за миша.”

За крај, после свих политичких и других узрока распада федералне Југославије, ево мало и лингвостилистичке и реторске: Заиста, ко је убио Катарину? Или, тко је убио Катарину? Ако би рекли нико, то је немогуће! Ако би рекли нитко, такође је немогуће! У случају самоубиства убица је опет неко/нетко: дакле, сама дотична времешна дама. Остаје на историчарима, социолозима, па и писцима да открију праве починиоце тог злочина. Можда је у питању ММФ, можда одлуке већ помињаних елита свих шест република, можда космички закони? Писац Вук Драшковић не даје одговоре на та метафизичка питања, само се у доброј мери саживео са тешком судбином Катарине и испричао ефектну причу о њој.

Н. Ћосић, 19. 5. 2017.