Лидија Димковска: Скривена камера, са македонског превео Урош Пајић. – Зрењанин, Нови Сад: Агора, 2016. – 193 стр.
Лидија Димковска (1971, Скопље, докторирала румунску књижевност на Универзитету у Букурешту) пише поезију, прозу, преводи са македонског и на македонски језик. Прошла година је за ову списатељицу бар кад је у питању српски језик била плодна. Као најмлађи добитник Европске награде за поезију “Петру Крду” у издању Књижевне општине Вршац изашао је избор из њене поезије у преводу Душка Новаковића, као и роман Скривена камера за који је ауторка добила награду Друштва писаца Македоније “Стале Попов” 2005. Исприповедана из угла два наратора, списатељице Лиле и минијатурне камере прича прати три уметника (музичар из Пакистана, македонска књижевница, Албанка која се бави фотографијом и која опсесивно фотографише шаре од талога кафе настале кад се преврне шоља) који бораве у истом стану у Бечу као стипендисти. Љубавна прича се претвара у трагедију, с друге стране, тугујући због смрти пријатељице, развија се и помало хуморно-иронична прича о фестивалима и сусретима писаца за које је изузетно важно да се поред електронских писмених контаката и у живом наступу представе публици.
Кад је реч о роману Резервни живот (превод на српски Миленко Пајић и Урош Пајић, издавач Агора, 2015) објављеном 2012. у Македонији (нова награда за најбољу прозну књигу Друштва писаца Македоније, награда за књижевност Европске Уније) истаћи ћемо да представља широку и богату фреску македонског и југословенског друштва. Породична прича уоквирена је годинама 1984 – 2012. и њу нам предочава једна од сијамских близнакиња. Реч је о Злати и Сребри, њиховој породици, школовању, студирању, ступању у брак. Близнакиње су спојене једном веном у висини слепоочница, а скупа операција завршава се трагично по једну од њих, мада ни преживела сестра, рекли би, не налази “срећу у животу.” Удвајањем планова, врло лична и детаљна прича о свакодневици близнакиња, њиховим различитим карактерима, интелектуалном и емотивном склопу, с једне стране, и друштвеном окружењу, најпре једно скопско предграђе (у једном тренутку једна од сестара се пита да ли су њени родитељи шкрти или сиромашни кад флаша зејтина њима траје скоро пола године, наслућујући да у то време готово осамдесет посто радничких породица Југославије слично живи), затим шири контекст у коме се збива и распад државе у којој су рођене. Навешћемо речи са почетка краћег приказа из пера уредника књиге Ненада Шапоње: “Резервни живот спада у најбоље романе написане не само у Македонији, већ и на просторима читаве бивше Југославије у 21. веку. Приповедно мајсторство ауторке оставља читаоца без даха, док пред њим промичу године у којима се уздижу и распадају лични животи јунака, као и сама земља у којој су живели.” Ово јесте велика похвала роману, али није рекламни слоган, већ прецизна констатација. Преводом трокњижја на српски језик, Димковска је постала “светска а наша.”
Драгослав Хаџи Танчић: Трпљење приче. – Београд: Студио Знак и Граматик, 2016. – 135 стр.
Драгослав Хаџи Танчић (1938, Лесковац, правник по професији) своју прву приповедачку књигу објављује релативно касно (Тајна црног лука, 1992.) да би у годинама које су уследиле закључно са овом књигом објавио седам књига прича. Испоставило се да је форма кратке приче и приче, жанр у коме је до изражаја дошла његова уметничка креативност. Велики је распон животних ситуација, догађаја, призора које у свом приповедачком опусу предочава, анализира, фиксира Д. Х. Танчић. Често полазећи од обичних ситуација из свакодневице, кроз нарацију, или дијалог између дугогодишњих познаника, случајних познанстава, дијалоге између човека и жене, медитацију наратора на најразличитије могуће теме, елиминишући и најмањи траг репортерски интониране и “допадљиве” прозе, овај приповедач нас понекад подсети на свог колегу по професији, Франца Кафку. Код овог писца и дескрипција понекад добија зачудан карактер. Критичари су мало писали о Танчићевом, по нама, јединственом опусу/месту у савременој српској прози. У сваком случају, иоле озбиљнија антологија савремене српске кратке приче, или приповетке, која претендује на обухватност поступака и поетика мора да рачуна на ауторов допринос, односно, посебност његовог приповедања.
Н. Ћосић, 15. 2. 2017.
Соња Атанасијевић: Велика лаж. – Београд, Плато, 2016. – 2008 стр.
Пред читаоцима је седми роман ауторке која је средином деведесетих почела да стиче књижевну афирмацију романима Они су остали (1995), Црвени круг (1997, 2007), Бекство из акваријума (2003, 2005, награда Златних Хит Либер), Наранџе за Божану (2004, 2005, награда Златни Хит Либер), Ко је убио Алфија (2009), Ваздушни људи (2013, 2014, награда “Бранко Ћопић”), књиге прича Крилата туга (2005). Роман почиње рекли би класичним Прологом, али већ ту нас чека изненађење које припада колико литерарној замки која читаоце увлачи у нарацију која следи, толико футуристичкој/научној фантастици. Тако остаје до Епилога у коме су сажето дати и кључеви овог романа написаног беспрекорним стилом. Радња која се догађа 2029. кроз ликове брачног пара Јелене и Луке третира неке од типских проблема млађих брачних парова. Инжењер информатике Лука поседује бараку у којој продаје здраву храну, али продаја слабо иде јер осим овса, проса, пшеничних клица, кекса на меру, најчешће нема шта да понуди. Више времена проводи са децом од мајке. Мајка Јелена ради у издавачко-новинском предузећу, у одељењу реклама/огласа. А тамо, “човек је човеку дословно вук.” Једноставно, психолошко-социолошки заплети између неколико колега и колегиница, Јеленино анализирање својих и амбиција осталих своди са на обичан страх од отказа, и због тог “нерегуларног” стално стресног стања, неподношљивог притиска на послу трпе њихови приватни животи. Време је мало одмакнуто од данашњег, али, суштина односа међу запосленима је страховито лицемерје делимично оличено у наведеној пословици. Један од кључних појмова преузет из енглеског (уобичајено, све што преузимамо из енглеског не преводимо као да немамо свој језик и као да не постоје преводиоци и за техничке, правне, политичке и ине термине) је мобинг. Сложена и проницљива анализа из позиције свезнајућег наратора, из Јеленине самоанализе, и из позиције наведеног “изненађења” из пролога указује зашто се Јелениној беби “није допао свет у коме је требало да живи.” Зрео, психолошки снажан роман грађен на искуству свакодневице технолошког света. Пре неколико година од наших писаца на сличне теме добили смо романе Марка Цара Петров архипелаг (издавач “Трећи трг”), и роман Александра Илића PR (издавач “Лагуна).
Ивана Димић: Арзамас. – Београд: Лагуна, 2016. – 206 стр.
У свом првом роману списатељица је успешно синтетизовала/усложила жанрове у којима се афирмисала током протеклих година. Један је жанр кратка прича (од 1995. до 2009. објавила је 5 књига прича), други је драма (у краткој белешци о писцу на крају књиге наведене су поједине ауторкине драме и драматизације). Композиционо роман је сачињен од наизменичног смењивања краћег прозног текста (кратка прича, запис, импресија, мали есеји) који представља “психолошки излаз” кћерке (кћер је, сазнајемо из дуодрамског дела књиге, драмски писац) из свакодневних “пресинг” дијалога са мајком. Сви покушаји да се озбиљније позабави својом уметношћу падају у воду пред мамином “маштом”, упадицама, резоновањима, “саветима” упућених не само кћери него и околини, свима са којима мајка долази у контакт. Духовити, трагикомични, озбиљни у својој комици су кћеркини и мајчини разговори готово поводом свега: лека за притисак, машине за судове, тироидне жлезде, струје, денационализације, маминог продужења возачке дозволе мада немају кола, а мама има 88 или 98 година, поводом водоинсталатера адвоката, мајчине жалбе на живот без провода… У овим дијалозима чини се да је ауторкина инвенција (машта) неисцрпна. Дијалошки део романа нам представља актуелну свакодневицу уз логичан одмак према “старим добрим временима” којих се сећа, хронолошки измештено, наравно, мајка. Социолошко/репортажна, уопштена прича о сукобу генерација накнадно се може учитавати, али је нема (што је добро) на нивоу текста. Роман је добио име по руском граду Арзамасу у коме су научници вршили експерименте везане за атомску бомбу и у коме је Толстој током једне ноћи доживео тзв. “арзамаски” ужас. Упутно је да издавач или ауторка пошаљу неколико примерака у Арзамас (за библиотеку и читаоце), књиге која је овенчана Ниновом наградом за 2016. Као илустрацију “динамике” дијалога навешћемо размену вербалних дарова из “Вожње”:
ЋЕРКА
Зваћу све твоје пријатеље и замолићу их да ти не дају кола.
МАМА
Добро је да се ниси удала, иначе би тај јадник зажалио што га нацисти нису депортовали у логор.
Понекад се у овој причи о односу између мајке и кћерке можемо запитати ко је ту, у ствари, дементан? Мајка, на шта кћер упозоравају лекари, или обрнуто, или, наизменично, као електрична енергија.
Дивна Вуксановић: Мемо. – Београд: Сербика, 2016. – 129 стр.
Нова приповедачка књига Дивне Вуксановић садржи 21 кратку причу које услед тематско-мотивских сличности можемо означити и као јединствен приповедни венац или роман чија поглавља чине приче. Мада наша ауторка не пише тзв. жанр прозу, поједине приче мирне душе могу се сврстати у жанр крими приче (Бели слон, Флотила слободе, Улична светиљка, Мемо), хорор приче (Кавез, Веверице, Евиденција) и научне фантастике. Ауторка нарацију најчешће отвара светлим призорима и описима појединих градова који су циљ туриста због своје историје и културно-уметничких знаменитости да би се идиличне, помало типске слике индивидуалног и колективног хедонизма најчешће претварале у смртоносну јаву: тероризам, природне катастрофе… Умногоме низ ових прича уметнички сусгестивно третира феномене терористичких напада широм света. Важан је и моменат писања о медијима, пре свега, о дигиталној револуцији. Иза инвентивних социолоших опаски брзо се прелази у вртоглаво узбудљиви свет уметничке прозе чији су носиоци ликови и средина у којој живе. Почетак приче Скамењени хаски управо почиње једним свеобухватним, “панорамским”, кажимо, есејистичким дискурсом: “У свету су се још писале књиге. Истина, индустрија цензуре функционисала је беспрекорно – много више се читало, истраживало, аналитичка одељења беху препуна креативних младих људи који су докторирали у Берлину, Паризу, Прагу, па чак и у Осаки…” “Застакљене информације навирале су са свих страна, попут висећих аксесоара на мобилним телефонима умреженим у вечност. Одатле се трагало за информацијама о смислу, бареном поврћу са колутићима пресне шаргарепе, о корпоративним стипендијама, слободним местима у вртићима, вештачкој интелигенцији и оплодњи, те прецизна обавештења о томе где и како набавити асиметричне чарапе за наредно лето, као и о многим другим занимљивостима везаним за могућности потрошача, односно бесконачну комбинаторику разноликости.” Предмет ауторкине нарације је уочавање појава у реалном свету и њихово интерпретирање кроз различите наративне поступке, од акционе прозе до функционалне дескрипције (чести су описи гурманског уживања да би се све изокренуло, сходно оном фразеологизму “пресело им уживање”), почесто бедекерски иронично интониране и есејистичких пасажа.
Владислав Бајац: Хроника сумње. – Београд: Геопоетика, 2016. – 406 стр.
Нови роман Владислава Бајца (1954, Београд, прозни писац, преводилац, издавач) је дело балзаковске снаге. Одавно у нашој романескној продукцији није написан роман који кроз приче о индивидуалним судбинама убедљиво и уверљиво сецира различите слојеве једног друштва, у овом случају Краљевине Југославије, потоње Југославије (са својим скраћеницама од ДФЈ, преко ФНРЈ и СФРЈ, до редукције на СРЈ) до Србије. Низ краћих и дужих поглавља омеђених годинама (нпр. 1944, 1946. ка 1941., 1950., Ка 1968. из 1967., 1981, 2015., 2016., 1968. ка 1974…). Из наслова увиђамо да се писац није држао хронолошког/линеарног приповедања, већ да је његова хроника утемељена на битнијим догађајима у друштву рефлектованих колико на целину, толико и на појединце, главне и споредне/епизодне ликове књиге. Носилац нарације је приповедно Ја измештено из свог природног граматичког облика у треће лице чиме се обезбеђује дистанца и поставља нужна објективност у односу на приповедано. То ја приповеда о својој породици, понајвише о вратоломним обртима у животу оца, о свом одрастању и спознаји сложених друштвених и осталих односа у које својим сазревањем природно ступа. Од политичке приче у којој се говори о послератном југословенском политичком и државном врху, о позитивним, али и о по људе и државу негативним, фаталним одлукама, најзад сведеним на одлуке једног, неприкосновеног ја (Ј. Б. Тито, сад да ли су његове одлуке дементне или доследно комунистички антидементне, то је за неку другу причу), до прича о успону и паду Филмског града у Кошутњаку, утопијском дечјем рају оличеном у Пионирском граду, од настанка и развоја југословенског рокенрола до његових мена и повлачења, писац успоставља колико домаштане/инвентивне, толико логичне/рационалне па и патриотске везе и паралеле, са дискретним сентименталним ехом. Животно искуство Владислава Бајца, његово претходно књижевно дело, коначно литерарна, документарна и остала грађа чији је и он као и милиони грађана једне државе био (и сада је) саставни део, на половини друге деценије овог столећа резултирали су романом из кога ће генерације читалаца црпети темељна сазнања. Хроника сумње се може поредити са домаћом романсијерском класиком до новијих, као што су Пијавице, Тесла, портрет међу маскама, Руски прозор, Велики рат… Поред ове информативне анотације надамо се да ћемо у часописима (про) читати темељније анализе Бајчеве узбудљиве сложене романсијерске приче.
Мира Поповић: Друштво одбачених јунака.- поговор Драгана В. Тодоресков. – Нови Сад: Прометеј, 2016. – 106 страна
Књига Мире Поповић садржи готово стотинак кратких прича обједињених на тематском плану до сада колико је нама познато некоришћеним мотивом у српској прози. Наиме, главни јунак/лик прича је тзв. одбачени, дакле у текстовима писаца јунак/јунаци који нису нашли места у коначном тексту неке приповетке или романа. Али, то није једина новина коју нам доноси ова суштински композиционо компактна проза издељена на низ фрагмената. Подељена на пет целина књига доноси велики каталог најчуднијих “исповести” одбачених, њихових жалби на писца, замерки, једном речју њихово одбрамбено резоновање и вајкање што нису задржани бар као епизодни ликови. Тада би се неки критичар/читалац смиловао на њих и посветио им који редак у критичкој анализи. Овако, непостојећи јунак не може бити предмет било какве анализе јер или чами у фиоци, или је избрисан из компјутера. Нема га чак ни у забелешкама на маргини настанка дела. Прочитајмо шта каже један писац поводом траума одбачених јунака у причи Реч писца: “Будући да сам перфекциониста, рукопис предајем издавачу тек онда кад мислим да је близу савршенства. Дотерујући га током писања, а и раније, док се идеја о књизи тек рађа, ослобађам се вишка ликова (и разних описа). Ни броја им не знам. Сад чујем да се прекобројни буне: хоће да се врате у причу. Заборављају да је писац суверен! Да у писању нема демократије, нема милости. Друштво одбачених јунака не може се надати рехабилитацији својих чланова. Рече Гавран: “Никад више.” А ту си и Реч славног јунака, Реч издавача, Реч критичара, Реч штампара: “Бићу јасан: штампарије су у кризи. Гледано из тог угла, оживљавање одбачених јунака у литератури допринело би повећању обима штампарског посла и макар делимичном изласку из кризе…”, Реч књижара. Упутан поговор овој оригинално замишљеној књизи написала је др Драгана В. Тодоресков.