Душа марионете

Разговор водио: Саша Обрадовић

„Свака марионета има душу. Треба је открити.“

Тако нам говори Лучијан Дан Теодоровић (Lucian Dan Teodorovici, 1975), румунски писац, сценариста и позоришни редитељ, у свом најпознатијем роману Матеј Брунул, који је у преводу Даниеле Попов објавила издавачка кућа Блум 2022. године.

Теодоровић нам у овом роману нуди причу о судбини Бруна Матеја, младог занесењака из луткарског позоришта, који је педесетих година прошлог века допао румунских казамата. Бруно Матеј није један од оних источноевропских књижевних јунака који страдају због својих уверења или логичког отпора изопаченом политичком систему, као што је то случај с многим ликовима Киша, Конрада, Кундере, Хавела, Пекића, Д. Михаиловића – не, управо његова најчистија идеолошка и друштвена невиност и наивност чини га тотално изложеним пакленим силама света у ком се затекао. Иако објављен 2011, овај роман, по својој тематици и поетици, у свему припада ХХ веку, који је отпочео Кафкиним слутњама злог процеса, а завршио се романима о тоталитарним режимима Источног блока и баналности зла.

Теодоровићев роман није само прича о трагичној и невероватној судбини главног јунака, већ и текст емотивно испуњен меланхоличним амбијентом, у ком се ненаметљиво приказује снажан нагон човека за самоодржањем. Несрећни Бруно, наиме, непрестано покушава да докучи шта је то што би требало да каже истражитељима, шта је то што се од њега очекује у ситуацији коју уопште не разуме; шта више, он осећа стид због издаје колективитета ком је желео да припада, иако не схвата у чему се његова кривица заправо састоји.

Начин на који Теодоровић прилази лику Бруна Матеја, па и његовом односу  са иследником Секуритатее који га је по изласку из затвора добио у надлежност – одликује се особеном нежношћу, на коју нас историјске повести постмодерног доба нису навикле. Ако су догађаји гравидни иронијом судбине, у грађењу лика главног протагонисте нема ни трунке ироније. Зато се метафоре преливају једна у другу: о позоришту марионета, у друштву у ком су и људи марионете; о минимализму веза међу људима у затвору, у друштву које се у целини може посматрати као затвор; о социјалистичкој изградњи путева, где се ређање камена или насипање бетона представља као трајно достигнуће, нешто што остаје иза човека и кад њега више не буде било; о љубави и издаји у мрачном добу диктатуре; о губитку сећања у заједници која ће једног дана морати да одговара на питања о ономе што је заборављено.

Теодоровић мајсторски води радњу, нелинеарно, подељену на догађаје у затвору и догађаје по изласку из затвора, пошто главни јунак услед ударца у главу доживи амнезију. Онај који некада није могао да разуме, сада више не може ни да се сети због чега је завршио у затвору, па тако постаје одличан објекат над којим ће органи безбедности применити Макаренкову психолошку методу преваспитања. А та тема је већ посебан разлог за изванредан читалачки доживљај.

Роман „Матеј Брунул“ проглашен је у Румунији књигом године 2011.

______________

Са Лучијаном Теодоровићем желели смо да разговарамо у оквиру манифестације „Нове приче, нови хоризонти“, која се другу годину заредом одржава у Ваљеву, а посвећена је изузетним делима савремене прозе. Нажалост, аутор из личних разлога није могао учествовати, па смо одлучили да кратки интервју с њим, уместо у пратећем телевизијском програму (доступном на Јутјуб каналу) објавимо у писаној форми.

______________

Разговор смо почели неизбежним питањем о судбини Бруна Матеја: је ли прича о беспомоћном луткару измишљена или заснована на истинитим догађајима?

Лучијан Дан Теодоровић: Прича је измишљена. Међутим, полазиште јој је у нечему што сам прочитао 90-их. У мемоарској књизи под називом „Наш свакодневни затвор“, коју је написао Јон Јоанид, наишао сам на одломак о политичком затворенику по имену Свјатослав Табакару. У њему је, у само неколико реченица, поменута његова прича: док је био у комунистичком затвору, стражар га је ударио тврдим предметом у главу, и након неколико месеци хоспитализације, враћен је у затвор, упркос томе што је изгубио памћење. Није било ништа више о овом лику. Дакле, створио сам целу причу, почевши од одломка који сам управо поменуо. Неколико месеци након објављивања књиге, пошто сам поменуо Свјатослава Табакаруа у неким интервјуима, био сам истински радостан када ме је контактирао његов син. У ствари, син његове жене из претходног брака – то је била прва ствар коју сам сазнао о тој особи. Друга ствар је била да он никада није повратио памћење. Али био сам заиста срећан када сам сазнао да је живео пуним животом, повучен, у планинској колиби, и да је срећно живео са женом коју је упознао након пуштања из затвора, као и са њеним дететом, које је, заправо, сматрао својим. То је некако био прави завршетак који ми је био потребан, јер сам се током писања романа често питао шта се могло догодити са том мистериозном фигуром која је покренула тему моје приче.

Бруно Матеј, жртва нељудског режима, све време покушава да се прилагоди стварности. Читаоцу та стварност изгледа неподношљиво, али Бруно никада није покушао да побегне из затвора или да дигне руку на себе. Чини се да је он у очајничкој потрази за надом. Па ипак, на крају романа нада се гаси. Први пут Бруно је нешто самостално одлучио, да би одмах потом био сурово враћен у позицију марионете.

Теодоровић: Нисам сасвим сигуран да на крају нема места за наду. Заиста постоји нека врста предаје или неуспеха. Али, нада може да преживи чак и такав неуспех. И постоји још нешто – сами сте изнели запажање, и хвала вам на њему, јер је проницљиво: Бруно доноси важну одлуку, први пут у свом животу после затвора. То можда није одлука коју бисмо ми, као сведоци његове приче и пре свега као сведоци историје, желели. Јер знамо шта се догодило у другој половини 20. века. Али Бруно, тих педесетих година, није имао начина да зна шта ће се догодити. Дакле, шта нас спречава да замислимо да овај изванредан догађај, сама способност да коначно донесе значајну одлуку, није отварање ка другим надама? Можда је и Бруно Матеј, попут Свјатослава Табакаруа, одбио да прихвати стање марионете и повукао се негде у планине, ослобођен комунистичког режима и, пре свега, ослобођен сопствених страхова. Можемо изградити било коју будућност коју желимо за Бруна. Што се мене тиче, ја сам усвојио ону коју сам вам описао. Али ово је више из перспективе пријатеља лика, као што се надам да могу бити сви читаоци романа, него из перспективе писца.

Радња је изграђена око случаја амнезије главног лика, што је прилично интригантно за читаоца. С једне стране, то би се могло посматрати као добар трик у поступку заплета, а са друге, дотиче се нечега од метафизике људског постојања, посебно у тако тешким историјским приликама.

Теодоровић: У рецензији француског издања, роман је представљен као трилер управо зато што сам користио тему амнезије, што је прилично уобичајено у том жанру. Иако је рецензија била повољна, сматрао сам да је критичар превише сузио оквир романа. Амнезија овде није само трик, није само алат за наратив. У ствари, у једном од румунских издања књиге, користио сам цитат Милана Кундере као мото: „Први корак у ликвидацији народа је брисање његовог сећања!“ Касније сам одлучио да га не укључим у реиздање, јер сам сматрао да даје превише јасан кључ за тумачење романа. Али да, апсолутно, намеравао сам да кажем много више кроз амнезију него да је користим само као добар трик за заплет.

Нема сумње да током комунистичког режима у Румунији, овакви романи нису могли бити штампани. Каква је ситуација у последње три деценије? Да ли су историјске теме у вези са мучењем грађана под диктатуром у међувремену постале мејнстрим румунске прозе?

Теодоровић: Врло је мало романа написаних у последњих тридесет година који се баве периодом румунског комунизма између 1948. и 1965. године. Много их је који се баве комунистичким периодом, али генерално оним под Чаушескуовим режимом, после 1965. године, који су и сами писци проживели. Ја сам, међутим, изабрао период који нисам проживео, јер, да будем искрен, мој роман није о румунском комунизму. Уместо тога, покушао сам да напишем књигу о баналности зла, о томе како било ко од нас може бити потпуно другачији од онога како себе замишљамо. Како бих реаговао живећи у тако репресивном и криминалном систему као што је био онај из 1950-их? Сигуран сам да бих био добра особа. Свако од нас је сигуран да бисмо били добри људи. Једини проблем је што не знамо – нисмо живели у том периоду. Сада, са нашим осигураним слободама (или барем верујући у то), мислимо да бисмо и тада били добри људи. Али постављам себи ово питање: да ли бих заиста био у стању да одржим своје вредности, да ли бих се суочио са злом, са оном одлучношћу коју верујем да бих данас имао? Јер „Матеј Брунул“ није само о Бруну Матеју, јасној жртви историје, већ и о другу Бојину и Елизи, ликовима које лако можемо означити као негативне. Ипак, из одређене перспективе, да ли би се и они могли сматрати жртвама историје? Роман сам написао имајући ова питања на уму. И био ми је потребан тај ужасни историјски простор, период апсолутне тираније у румунској историји, да бих контекстуализовао ова питања. Не да бих пружио лаке одговоре, већ да бих та питања учинио „видљивим“, да бих их снажно изговорио. Зато се бојим да је, иако прича о мучењу и патњи грађана под румунском комунистичком диктатуром, за мене ово пре свега прича о томе шта зло заиста значи и како га можемо препознати. Ван нас самих или чак у нама самима.