Кога су данас убили – Чекајте да укључим Б-92, да чујем кога су данас убили – покушавам да се шалим са мајстором који није прави мајстор него је инжењер, на минималцу са женом и ситном децом, па фарба ограде на терасама, врата гаража, буши рупе у бетону, а уме и да кречи.
- Бошка Перошевића – каже.
*
Где је пакао а где пак рај – Мома узвикује: – Идем, наравно, нећу ваљда да седим овде у овом паклу! – увелико дижући сидро у правцу Швајцарске, а не братске нам Русије, како се из његових славенољубних тирада могло очекивати.
Он, који је настајању пакла допринео највише што је могао.
*
Обећање лудом радовање – Године 1994. вратим се после само три месеца избивања из земље и одједном – сви лажу… Пре није скоро нико, а сада сви! Односно, обећају нешто па не ураде… Као кад из бокала сипаш воду у Дунав, то је за њих дата реч и договор.
Али сви!
И схватам – већ годинама се потписују примирја па пуца, обећавају брда и долине а даје коријење и смрт, једно говори, а друго ради… И када се накупила критична маса, народ, схвативши шта се сада ваља напречац усваја ново пробитачно понашање.
Што, наравно, значи како је немогуће обавити било какав посао, те је све „где стало, ту пропало“.
*
Само да дипломирам – Руски десничари уместо руских реформатора, Грчка као наш сусед уместо Македоније, Србија и Црна Гора зовимо је Југославија као највећа земља на Балкану уместо Румуније, паре у ћупу, закопане испод криве шљиве уместо да су у банци… Бувљак уместо робне куће, картонске кутије уместо продавнице, банка која роби своје штедише, полицајац лопов и провалник, цариник са службеном дозволом да од путника узме за себе што му душа пожели… Криминалац међународне репутације као народни херој, политичар и богаташ, каме и тенкови уместо мултиетничког друштва, беспомоћна трабуњаоница уместо парламента који влада државом, како оно беше: законодавна власт, један од три стуба, што је посебно комично јер би други стуб требало бити оно јадно телефонодириговано судство.
Лаж уместо истине, разарање уместо стварања, пропаст уместо просперитета, очајање и смрт уместо радости и живота.
Оно кад су најобразованији млади одлучили: само да дипломирам па да емигрирам.
*
Изнајмљивање – Еx-Yу дипломата из једне еx-Yу републике са којом се нисмо убијали, после распада не ваља ни својима ни мојима па остаје у белом свету, у својству нечег што би се могло назвати спољни сарадник Уједињених нација.
Стан у Београду, једнособан, чували су му родитељи све док с јесени деведесет пете у исти, у присуству полицајца, не провали неки не бездомни избеглица, него београдски безобразник.
- И откуд полиција, молим те?
- Па данас за сто марака можеш да унајмиш полицајца да ти статира кад затреба.
*
Масна флека – На Зеленом венцу, међу оним офуцаним, олињалим и масним овчјим бундама на тесно закопчаним, и у мору зелених давно праних јакни испод којих вире кошуље сумњиве чистоће и боје, Ана и Невена, одједном, у својим раскошним, а ла чадор дугим и лежерним бундама. Од нерца! Бунде су од целих леђа и од пар хиљада долара врхунски штављене, меке, податне, те поигравају и пресијавају се на подневном сунцу, као живе, па човеку просто дође да испружи руку, да их помилује… – Јесу ли ове две пале с Марса или само са Дедиња – питање је које се може прочитати у изненађеним погледима пролазница.
У аутобусу број 53, изубијаном, са рупом у поду кроз коју промиче асфалт, утисак је још упечатљивији те се око њих, ове две бунде, прави мали заштитни простор – празнина, као да инстинктивно људи не смеју да им се приближе… Нису те за чешање, него само за гледање… Испод ока, прво у забезекнућу, а онда можда и са мржњом, а сигурно са завишћу.
Ана прича како ју је, кад је полазила, Драган грдио, куд ћеш жено, међу људе у таквој бунди… Сад кад народ нема шта да једе… Је л ти знаш, кад сам ја био студент па дошао колега са масном флеком на панталонама… Питали га шта ти је то, а он каже, мама ми пржила јаја за доручак па је прснула маст… Толико сам га мрзео због те флеке – он једе јаја за доручак, а ја скапавам од глади.
Није заборавио. Данас има шездесет година, а мрз на флеку од пре четрдесет још увек памти.
*
Чик разболи се – Мири се разболела ћерка, од туберкулозе која се повампирила иако смо још пре деценију-две мислили да смо је искоренили. Мајка два пута дневно носи ћерци храну, јер болничка нити се може јести, нити је биолошки вредна, нити је има довољно. Сплачине! Болесници још доносе своје пижаме и своју постељину, а у последње време и своје лекове! Које онда болесничко особље крадуцка те продаје по приватним апотекама.
*
Ко п…. – Наш цариник на граници са Мађарском вади путнику из кофера туш-батерију:
– Ово мени треба – каже и не осврће се на запомагање:
– Немојте, то ми наручио пашеног да му донесем… узми шта оћеш, само ми батерију остави!
– Не, не, баш ми то треба!
А нас петоро присутних ћутимо ко п…. јер су прописи а и време такви да нас друмски разбојник у роли цариника може зачас опљачкати до гола… Посегнути нам у торбу и у џеп, та продужена рука Злобине државе.
Заћута и опљачкани грађанин да му власт, каква је похлепна, још нешто не извади из кофера, било са потврдом, за себе, или онако, за личне потребе службеног лица којем је, наравно, мала плата, па им, прича се, директор допушта да се самоиницијативно припомогну, али да је с мером…
*
Невине куце – Пси су такође жртве општег сиромаштва. Газде немају паре да плате псеће фризере и шишају их сами… Резултат је погубан – унакарађени четвороношци ошишани у домаћој радиности, степенасто, где не треба до коже, а где треба неуредно, да на све стране штрчи, и, мада изгубивши сасвим свој ликовни идентитет, ни принети оном кучету, каскају уздигнуте главе, као некад, несвесни шта се с њиховим изгледом збило.
Па ти дође ја л’ да се смејеш, ја л’ да заплачеш.
*
Подсетнице – Изем ти јавни живот у којем могу без проблема учествовати и особе које имају тешкоћа са визиткартом: знала сам песникињу која ју је звала подсетницом, а створење које је сматрало за сходно да и своју фотографију, налик прасећеој глави на тањиру, стави на визиткарту протутњало је, метеорски, кроз елитна занимања: проф. унив., министар просвете, амбасадор…
И љубитељ бурека. У канцеларији… Пред странкама. Ждере.
*
Луди и збуњени – Живимо /живуцкамо/ у привидима – у априлу се штрајкује због неисплаћене зимнице, у фебруару 97-е стиже први део плате за март 96-е, у канцеларији сви морају бити у седам часова иако до петнаест неће баш ништа радити, што је, жале се људи, посебна врста кинеског мучења; на личној карти издатој у Београду марта 1997. пише СФРЈ, уз грб те покојнице и шест буктиња здружених у пламен нашег нераскидивог братства и јединства, раскинутог, попљуваног, у крви удављеног; не ради се два дана за 29. новембар, дан када је потписано оно у Јајцу које се, ево, разбило у парампарчад. Не умемо ни да радимо ни да се бијемо, а наша браћа због којих смо ишли да убијамо и гинемо дошла су нам да сметају, нервирају нас, скапавају од глади и пуне нам гробља, ионако пренатрпана.
*
Марше о пис – Бувљак ми је у комшилуку. – Свратићемо до тебе кад идемо на бувљак, кажу пријатељи.
То бре ко неки Шанзелизе, најфреквентнија тачка престонице.
бувљакизација популације
бувљакисати се
бувљарити
бувљачење
бувљакуша
бувљослав
бувљачки изглед – буџа лоок
бувље дете
марше о пис
*
Не долази у обзир да данашњи новинар културне рубрике електронских медија прочита књигу о којој треба да обавести јавност. Он или она посади аутора на клупу у парку или на столицу пред рафове у некој књижари, погледа у цедуљу да прочита наслов књиге и име писца, потури аутору микрофон и тражи од њега да прича о свом делу. Два минута за оно над чиме је окапао две године!
- Мене занима… – каже самоуверено.
Боли мене д… шта ту будалу занима!
*
Антикварница
Отишо је свак ко ваља,
Неки вани, а неки ка небу…
Остала је само фукара и раја
и ми са њоме на бијеломе хљебу
Рамбо Амадеус
Па зар није човек даровит? Упоредите га са онима којима је средњи век природно окружење, па ил код Јефимије на кафицу, ил код Цара Лазара по мач и колајне.
Ти и Беков сако носе као коласту аздију, мислим песници, антологијски. Песникиње, српске, важне, пак, недељом кусају супу од суза исплаканих током седмице над судбином такође српских витезова.
*
Камено доба – Четири превода Егзиперијевог Малог принца тискају се на тржишту. Књига је у школској лектири а копирајт управо истекао, па сад навали народе и ко шта ухвати…
Један је „превод са хрватског на ћирилицу“, како на књизи пише, видела сам својим очима.
Да парафразирам Весну Пешић: да је у каменом добу постојало издаваштво, оно би изгледало као наше данас.
*
Није исто – Једна је ствар седети у Интерконтиненталу и са усхићењем шарати по мапама, а сасвим друга вући се са најлон кесом у рукама и својим трактором, својим мртвим сином, својом одсеченом ногом, својом порушеном кућом, својом мртвом главом оживљавати те цртеже.
*
С коња на магарца – из Црне краљице Барија Калахана: „ У очима има врло чудан израз, као неки људи, знаш већ, кад западну у немаштину, остану шворц а потичу из породица у којима је било лове, е, он је имао тај збуњени, жалостиви израз“.
Исти тај израз усраног голуба носи данас на лицу цела наша разбуцана средња класа.
Славко Лебедински