Сећање: ЗОРАН М. БУНДАЛО (1947–2019)

Рођен је 1947. у Сарајеву, преминуо 6. августа 2019. у Београду. Образовање је стицао у Ваљеву, Земуну и на Архитектонском факултету у Београду. Добитник је „Бранкове награде“ за 1974. годину за књигу Лив. Протомајстор је Храма Св. Арханђела Михаила у Јабучју. Живео и радио у Земуну.
Објављене књиге:
В. Х. Одн, Песме (избор и превод, у сарадњи са С. Митровићем, 1972), Лив (1974), Последњи силазак (1983), На ставама светла и таме (1995), Са вршка усана (2000), Трактат о сенци (2000), Вук Крњевић, Запретани храм (избор и предговор, 2005), Свеопшта земља (2007), Вистан Хју Одн, Испод Сиријуса (избор, превод и предговор, 2012) и Ситнине (2014).
Са Даницом Жугић је, за часопис Поља, приредио и превео темат посвећен Луису Мекнису.
Видео и аудио записи са књижевне вечери, одржане у Српском књижевном друштву 2014. године, на којој је представљена књига Ситнине Зорана М. Бундала. Учествовали Тања Крагујевић, Вук Крњевић и аутор.

Аудио: https://www.youtube.com/watch?v=SXHIx8W1S9Q

(Приредио Дејан Симоновић)


Тања Крагујевић
ПУТ ДО ПЕСМЕ, ИЛИ СМИСАО ГРАДЊЕ

Тескоба, или варљива слобода, која прати човека новог доба, у књизи Зорана Бундала наводи на комплексна питања о актуалном времену, о ономе што је човек успео да у њега убележи и утисне, или је то пропустио да учини. Она је вид „извештаја о сенци“, важеће, општеприсутне свести и домета у конкретном тренутку, „задатом времену“; или о неоствареном дугу пређашњем. Па тако и оном времену Великог Почетка, које је, у таблоидним формама наших дневних извештаја, непозната категорија, управо као и свако друго, нетом прохујало јуче. Ако се, дакле, у Бундаловом речитом и иронично пројектованом епосу свакидашњице, уопште и може говорити о хронологијама, или прогресијама у свету мишљења, идеја, и форми, у рајском пределу сталних и глобалних робних пунуда и неисцрпном репертоару забаве, или менталног ропства, у једва преживелом сећању, и његовим културолошким и антрополошким одредницама – на великој забави, тржници, у директном сателитском преносу гозбе, на којој све је храна тренутку, и потрошност сама. „Ту сам где сам: на пијачној тезги: главица лука, / везица зелени, зрно пасуља, кокошије јаје. / Са сенком испод коже“. И још дубље и даље, безмерна потрошеност, живот- смрт, из упечатљиве и можда крунске ниске „Шодер”, нове Бундалове збирке: „Биће да сам умро. Кад сам био / рођен. Само, то нисам схватио / на искључив начин. Сад ми живот гргољи /прозуклом тамом гроба у мени“.

Критичан, спрам раздешеног света и свести нове етапе наших стварности, страстан и хиперсензибилан, премда у исказности најинтимнијег лирског ја самозатајан, Бундало је творац енергичне али и трагалачке поетске повести за последњом, упитном тачком опстанка („сенком испод коже“), а у својој продуктивној микстури здраворазумске опомене и сете, налик Луису Мекнису, ког преводи, и сам напосе склон стратегији промишљене игре, у затвореном кругу, коју нам завештава Мекнисов „Шах“: „Одабери свој гамбит, мењај тактику своје игре, / Крећеш се у затвореном кругу који исто завршава увек.“ Одсудно значење и условна помирљивост извесних Мекнисових формулација, налик неизбежној судбини, и мудрости њеног савладавања, само су виспрени начин да се она ревидира, промисли, и – по могућности – надмудри. „Чаша пада из сата у сат, чаша ће увек да пада“, вели Мекнис у Музици гајди. „Али ако разбијеш проклету чашу нећеш да задржиш олују“.
У поетској мешавини осећања позлеђености и непосустале страсти, неодустајања, па рецимо и ту већ заборављену реч – „ангажмана“ – са пуним унутарњим покрићем и вером, дакле, остварује се и досадашњим певањем, као и новом књигом, једна од најлепших и најтрајнијих лирских преокупација Бундаловог певања: његова химна Облику.
Облик дакле, прозирност и тврдина, материја и дух, свакодневни предмет и реликвија, та Форма, обичност и узвишеност нашег постојања, та заштитна самобитност у великој драми опстанка, сред кружних Олуја или непогода, епохалних катаклизми сваке ере и сваког тренутка – уистину постаје идеал својеврсног духовног и свакодневног агона у који је уплетен Бундалов стваралачки его.
Његов песнички глас је, при том, посебно у Ситнинама, сабран са више струна.
Звучна је то панорама градског жамора, збирна тачка говора шаљивџије, мангупа, ерудите и боема, јапија и уличара, беспосличара и скитнице, инсајдера и воајера, горког приговарача и бунџије, месечара и страсника, фантасте и мислиоца. Унутар тог сазвучја и дисхармоније гласова и тонова, пребива централна покретачка сила овог певања – Ерос – који се купа и прелива у свом вечном двојству, божанске и профане суштине.
(…)
Новом књигом Бундало је додао још одлучније акценте својој параболи о стварању, одајући, на свој позадински, наоко нехајан начин, готово боемски бучним прекором и брујем, који прикрива ерудитске набоје његове поетичке визије, пошту бескрајној супстанци која чини невидљиво ткање наше видљиве, и колебљиве трајашности, што је сваком новом тачком искушења у већ новој етапи градње ефемерија. Ако је Орфеј древности изгубио највољеније, задобивши сазање крајњих другости, па и суштине властитог света, осврнув се у подземљу, Орфеј из Ситнина губи све, јер његов поглед изван угодних ложа приземља не дотиче ништа. Он не доспева до порука горњих и доњих светова, нити чује задње творачке имулсе своје зарђале креативне машинерије коју спремно одлаже међу модне преживелости, отпад и стареж. Не распознавајући ниједно од писмена свештеног ткања, не тумачећи омфалосе, одбацујући са лековитим љускама и облогама тајне и саму тајну, скривену у најпростијим драгоценостима светог завештања – а ако ћемо право, то могу бити и ваздух, и шљунак, и вода – не хајући за химне и почасти полихисторском генију првог Градитеља, око кога се, као око вечног стабала, како вели Оден, и природа и људи, и предачки духови, окрећу у перихорези.
Док је, у исто време, и читав свет предметности и остварене форме, на другом крају параболе, само други учесник игре која се не завршава, где је чаролија у окрету пуне остварености у рукама, чулима, идеји, и у свакој појединачности, видљиви домет есенције, једна од најбитнијих противтежа на теразијама Стварања, која и гомилицом шљунка онемогућује Уму да бави се собом самим. Не остављајући, дакле невидљивим оно у чему обитавамо. Своје дело – и сав наш свет, у мноштву других.
Уместо углађеног knowhow, успешних прогресија ововремене празнине, и овде, где јесмо, где свет је, без сновања нових облика и речи, „убого место”, може се још увек поузданије почети: ситнина се да скупити у крупност, и туцаник може бити згодан за путељак до врта, до града, до храма.
Под условом да разумемо тај пут, и ту стазу. Смисао градње.

Из поговора књизи Ситнине, Библиотека „Џепни анаграм“, Културни центар Новог Сада. 2014.

Зоран Бундало: РАНЕ ПЕСМЕ

 

ТИХ ПОГЛЕД УОКОЛО

У ПРИСТАНИШТУ,
Пред ноћ, у отшкринутој
Реченици, кад крзави
Овратник видокруга
У поруб сажме се

И у омче распе
Обалних светиљки, још увек пристижу
Неопредељени мајстори
И самогласник светлости
У овој суновраћа се
Стињалој даљини. О, не, не изненађује

Расап видљивог
У оћутаној збиљи,
Већ безгрешно завештање
Одбачених могућности, и прозбор
У ружичњаку, по киши,
Хазарда нас разрешава
На раскршћу, у постељи. Мртви су
Оповргнути: озидима каменим
У помрчини. Вињаге,
Чираци, вресишта, крчази
Небом плутају, не
За потврду, већ за одбрану
Од ишчекивања, од непредметности;
И осене земље под ноктима, и зјапа
Неба у исплићалој
Тами. На рубу лета
Беспућем базамо
Недогледног бекства. Све је
Ко увек: посечен дуб
Опет се слути
Тамо, где силазак звезда
Предстоји.

1968.

 

СВЕТЛО, У ДНУ ХОДНИКА

Предстоји.Things fall apart and are built again
And those that build them again are gay.
B. Yeats

ИЗМЕЂУ слике и крика, трзаја
Ножа и рочишта,
Спокој се шири ноћишта,
У стрепњу усидрен
И суноврате. Лажна је
Узбуна. Брод који тоне
Не чека на љубавнике
Откуцајима што пулсирају
Телепринтера. У неповрату
Расап целине тиња
И речи се исцрпљују
У трену искупљења.
Уврх звоника птица је
У ветар бачена шака пепела.

Раздешеног света. Диљем
Видика целина је
Пуки расап прочеља
Иза којих нестварност
Исцрпнија је од сна
У коме грцају наша нестрпљења.
Врисак у дну ходника
Жица је бодљика
Кроз срце нам провучена. На развођу
Песме и одјека
Мук изриче реч-дворана.

1968-2007.

 

ОЛУЈА

ОДНЕКУД, ко из давно назначеног правца,
Иако неважног сад док спикер са радија,
У паузи између два музичка става, извештај чита
Дежурног синоптичара, нудећи податке
О снази и брзини ветра –
Град загрће полутама.

Од птица што се склањају по балустрадама
Јавних зграда, до посленог света на улицама
Што, смотрећи невреме у сигурност хита,
Бременита је утихлост којом непогода,
Пре него се излучи,
Наткриљен предео притиска.

И, уобичајени ритам живота за кратко се прекида,
Пред тмушом облака која стрпљиво оклева,
Свако се повлачи у неки скровити део свог бића
Где појавно само је низ изображених слика,
И нико се не пита:
Колико дуго трајаће хир неба.

Зурећи у капи што у налету засипају окна
И несмотреног пролазника који се у трку склања
У скровитост оближњег улаза, слушајући ветар
Што градом хуји и до лома повија
Кржљава стабла, јесмо ли,
И тада, очевидци невремана?

У том довршеном часу наше обузетости
Непроменљивошћу ствари, све што се одвија
Тресак је грома у даљини и једноличан шум
Кише која ћини да не опажамо како олуја
У трену је стала ил
Присуство наше собом однела.

1974.

 

РЕЧИ СЕ ОСИПАЈУ И РУШЕ

РЕЧИ се осипају и руше као кречњак
Који кише подливају и сунце чини порозним,
И мада су куће сложене у прикладан след,
А уверења се мењају сходно потреби,
Прошлост се не да изнова саздати ни приказати.

1974.

 

ВЕЧЕРЊА СВИТА
АКУМУЛАЦИЈЕ су пресахле. Мазутаре
доларе требају којих више нема. Над пружним насипом
месец је празан тањир о маргину окачен
укориченог неба. У начелству, на углу улице,
слапови електрике на знање нам дају
у задњем вагону да чамимо овог ислуженог века.

Новембар, 1981.
Тања Крагујевић, избор из  рукописне књиге Зорана Бундала Сабране песме

Из збирке Ситнине

Избор: Тања Крагујевић

 

СИТНИНА, РИБЉЕ КОСТИ

НЕСПОКОЈАН, и раздражљив,
Опет сам над провалијом
Неизговорене речи
Што попут рибље кости
У грлу ми стоје, ко ситнина
У џепу звечи, док овај видљиви
Скучени свет помије запахњују
Суверенитета, брижљиво упаковане
У амбалажу самобитности,
Залуд ме одвраћајући
Од примисли да првородни грех
Стран ми је и туђи
Пред светлошћу којој обличјем узвраћам, Разасутој по овој исконској заветној Заједници.

 

О ИСТИНИ

ЗАШТО истину да кажеш (о себи, о мени, о нама) О љубави и правди, о злоделу и војскама? Ствари стоје
Како стоје и, заправо, ништа од нас не зависи. Облаци
Трче сад овамо, сад тамо, уским кругом Изопштеног неба. У дну дворишта контејнер за смеће
Пуни се и празни, и реуматични кућевласник Данима ограду фарба, уврх крова се вере и мења Црепове. По касарнском полигону фудбал пикају Жутокљуни глинени голуби. Само прошлост, несазнајна И вечна, дуби се и гомила, док истина о кончићу виси, језичак
На теразијама с тасовима празним.

 

О РЕЧИМА

Words have no word for words that are not true.
В. X. Одн

ПЛАТАН чије гране погледу се нуде са мога прозора
И овог априла исцветава. Док их усхујала ветрина њише
И треска о окно, твоје руке, драга, косом твојом баве се
И ствари, изван досега слутње, по законима одвијају се
Равнотеже. Ратови се збивају, транзиције, преврати
И у неповрат цуре, у септичку јаму могућег исказа. Остају
Само ноћни проласци трамваја, цвеће у саксијама И куће које трпе наша расколна трајања. Оно
Што их здружује су речи, безочни одрони Гласова наших који чине да тако олако подносимо
Ток времена у коме гукање гугутке наговештава Трпељивост дана. Истина је у успутним говоркањима,
У талогу значења која су у нама, која не схватамо али их не подупиремо
Неистинама.

 

ОДИСЕЈА

БРОДЕ мој, на који сам се укрцао још док нисам био
Рођен, кормило твоје у чијим је рукама? Вода, Коју ти прамац сече, прска, пени се,
Обзором слуђује. Обала којој си се упутио, час на једној
Час на другој страни видљива света је. И једра, Која ти ветар пуни, у супротном правцу су напета Од оног на који инструменти упућују
И звезде. Многа су питања, броде мој,
На која одговоре не ишчекујем и, будући да тек пуки си
Облик материје чија употребљивост своја лица има
И своја наличја, и јер ти је кормило, напокон, у рукама мојим
У које се не могу поуздати, без лакомислености
И пожуде, плови куд су те богови упутили и, не враћај се.

 

ОВАЈ СВЕТ, У НЕКУ РУКУ

ИЗ живог песка ставова и закључака,
Путоказ се урушује зацртаног пута.
Са канцеларијских зидова
И насловних страна дневне штампе
Бесциљан растрежњујући поглед увек истог лика
Отрцану мудрост поручује
Која би да нас раскринка. Одсвуда,
Испразне колају речи и наврлој помисли налажу
Да се подупре њима. Стварни свет
Располућеност своју глође и рска, док
Извесност из оћутаног куља
И ствари нису мање стварне само зато што још нису Остварене.

Ненад Милошевић

СВЕТСКА КЊИЖЕВОСТ У ЗЕМУНУ У ДОБА КОРОНЕ

Два сата уочи почетка полицијског часа
пустим улицама шетао сам.
И туриста и водич, осунчан и срећан
што сам одувек у контра смени са свима био,
што сам се пред паткама
на кеј изашлих из Дунава ‒ повукао
и новом поретку повиновао.

Београд беше изгубио хук, а тек Земун.
Због великог страха свет
у невиност регресирао, лепота се у оквир вратила.
Илија Други грузијски рекао: не знамо
да ли је вирус од Бога или од зла дошао.

Око Елизабетиног парка болница, касарна, школа,
Фрањевачки и сестара милосрдних самостан,
Црвеног крста кућа, културно-спортски центар
никао на месту Дома краљевих сокола.

У парку споменици бомбашу, таоцима,
Бранку и Ламартину,
у траву зарастао римски саркофаг,
закатанчена црква Светога Рока.

Под крошњом кавкавског дрвета
у бараци – манастир, до њега јерменски хачкар
и Контумачка, увек пуста, откако су бели Руси,
са прстењем Памти Русију, отишли –
Тоше сапунџије седмоврата црква,
раније и Михајлу, а данас само
арханђелу Гаврилу посвећена,
доктору Биговићу да је оживи поверена.

Испод прозора гимназије
у дарованој тишини застајем
Србу библиотекара и његовог госта
архитекту и протомајстора Бундала да чујем
како један другоме читају
и расправљају о својим верзијама
превода Однових стихова.

На углу Карађорђеве и, одскоро
Данила Медаковића ‒ гарни хотел
од школе пренамењен
у којој је моја вереница,
професорка светске књижевности,
предавала правопис и кореспонденцију,
а ја је, током наше четврт пролећа
и пола лета предбрачне везе,
замишљао, увек у другој сукњи,
како скрушен пред њом стојим
и говорим о Песои, Павезеу или Кавафију.

Стари назив хладовите улице Августа Цесарца –
којом сам, стрепећи да је већ звонило,
журно корачао да је на реку поведем –
остао је још само на пескираном стаклу
улазних врата зграде број 8
у којој је Жарко, пре него што се преселио
у Београд, у комуну код Ере у Лоле Рибара,
са родитељима на трећем спрату становао
а Давид и Раша долазили предвече
да преписују његове белешке са предавања
из светске књижевности.

Иза угла лево, када се Тиршовом иде,
из стана у улици Двадесетидруги октобар
Новица је пред крај живота
прерушен у тужног витеза излазио
да се са демонима бори,
погледом ми одобравао
што се правим да га не препознајем.

У Прве пруге број један
Милица је састављала
седмични распоред примања:
Александар, Данило, Борислав.
Оскара, са букетом иза леђа,
под изговором да има госте,
на вратима је одбила.
И да га има и да га нема
није подносила, писма је
у смедеревцу госпође Милетић
већ била спалила.

Прекопута, у Џона Кенедија седам,
адреса која се као Земун води,
а следећи улаз као Нови Београд,
Милош се болан са кревета
остацима дана, као некад
обичном јутру, смешио,
снове у сећања претварао
и сутрадан их Лари, студенткињи гитаре,
којој Злата ни смућкану кафу
није нудила, диктирао.

И Мирослав Мандић се у Земуну
био одомаћио, као да је у њему,
баш је Жарко тако рекао, одувек живео.
А и такав је он, са петсто села
Војводине се побратимио.
Шта не бих дао за један његов
сумрак уласка у село, за зору одласка.
Овако само плачем за њим,
за рукама што загрлише
и отпустише и нас и уметност.

Успео сам да се оженим у XX веку.
Брату први број Писма
са посветом украо, и искупио се:
да пишем преко туђих стихова – осмелио се.
Код Комадине зен будисте
будисту крошњара Тишму довео.
Милицу срео. Вујицу,
тешког за вољење, заволео.
У Подбари са Бором и Драганом
у реконструкцији перформанса Деи лечи
кроз педесете ‒ до Фанета
Ивице Фанчевића дотрчао – и наздравио му.

Пусти ме и слободан ћу бити, ко све није
у Земуну, на граници царстава,
пред улазом у карантин, или у њему завапио,
а ја у контумац, одакле ме избавише
родитељи моји, истим, Бежанијским путем
сањам да се вратим и отпочнем живот нови.

Владан Матијевић: А приватне сфере у XXI веку нема

Фото: Миленко Савовић

Прерушавање је увек било једна од метода манипулације, а сада је попримило неслућене размере. Њена суштина је да манипулатор лажним представљањем, и себе и света у којем живимо, што боље замаскира свој циљ

Разговарала: Мирјана Митровић

Нови роман Владана Матијевића „Слобода говора“ испитује механизме којима медијска стварност деформише и нагриза досадашње представе о слободи личности. Почињући приказивањем догађаја онако како се они виде из низа новинских чланака, Матијевић потом засеца дубоко испод видљиве површине.

Владан Матијевић (1962, Чачак) добио је Нинову награду 2003. за роман „Писац издалека“, а за „Врло мало светлости“ из 2010. награде „Меша Селимовић“, „Борисав Станковић“ и „Исидора Секулић“. Награђиван је и као приповедач (Андрићева награда, „Стеван Сремац“ и „Данко Поповић“) и есејиста („Кочићево перо“ и „Кочићева књига“). Добитник је Награде „Рамонда сербика“ 2019. за целокупно књижевно дело и значајан допринос књижевности и култури. Превођен је на енглески, француски, немачки, шпански, италијански и македонски језик.

ММ: У роману Слобода говора преиспитујете могућност појединца да у јавној сфери буде етичан. Главни јунак је по позиву новинар. По којим критеријумима сте Ви као писац, постављали себи границе у „слободи говора” кад сте користили мотиве из стварности? Подробније →

МЕЂУНАРОДНА КЊИЖЕВНА КОЛОНИЈА СКД–КРУПАРА 2020.

Време: 25–29. август 2020.

Место: Бачко Душаново

Учесници: Зденка Валент Белић, Јоан Баба, Иштван Беседеш, Васа Павковић

Уредници и модератори: Ђорђе Кубурић и Дејан Симоновић

Организација: Српско књижевно друштво и комплекс Крупара

Финансијска подршка: Министарство културе и информисања Републике Србије

 

Међународна књижевна колонија Српско књижевно друштво – Крупара почива на плодотворном партнерству јед­ног репрезентативног удружења у култури и угледног комплек­са Крупара, чији је власник уважени хирург-гинеколог др Лука Анђелић, интелектуалац и мецена.

У ресторану Крупара се од фебруара 2008. године одр­жава веома успешна књижевна трибина коју уређује и води књи­жевник Ђорђе Кубурић, уз учешће више од стотину знаменитих савремених књижевника.

Колонију је финансијски подржало Министарство кул­туре и информисања Републике Србије.

Подробније →

Јелена Ленголд: Поезија не верује утешним празним речима

фото Далибор Даниловић

О управо објављеној збирци Мутни наговештај кише с песникињом Јеленом Ленголд разговарала Мирјана Митровић

изгледало је као истина
и обасјавало је живот
то је све што вам о томе могу рећи
и све чега се сећам

После готово десет година, Јелена Ленголд објавила је нову збирку песама Мутни наговештај кише (Архипелаг, 2020). У међувремену, објавила је збирке прича У три код Кандинског и Рашчарани свет и роман Одустајање и добила Андрићеву награду и Награду града Београда. Ове награде су придодате онима које је већ освојила (Ђура Јакшић, Јефимијин вез, Женско перо, Хит Либрис, Биљана Јовановић и престижна Европска награда за књижевност).
Збирка Мутини наговештај кише остаје у познатом тематском кругу целокупног Јелениног и прозног и песничког опуса, али додаје један нови, опори тон који настаје при суочавању са неминовним. Подробније →

ШЕСТОМЕСЕЧНИ РАД СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА У 2020. ГОДИНИ

ШЕСТОМЕСЕЧНИ РАД СРПСКОГ КЊИЖЕВНОГ ДРУШТВА У 2020. ГОДИНИ

Пресек сачинио: Секретаријат Српског књижевног друштва

 

ПОВЕРЕНИ ПОСЛОВИ: САМОСТАЛНИ УМЕТНИЦИ

Као репрезентативно удружење у култури, а на основу уговора са Министарством културе и информисања, Српско књижевно друштво обавља поверене послове, везане за статус и права самосталних уметника.

На крају прве половине 2020. године Српско књижевно друштво води 59 самосталних уметника са пребивалиштем на територији Града Београда, Новог Сада, Вршца, Бачке Паланке, Крагујевца, Суботице и Панчева.

Број самосталних уметника варира од квартала до квартала.

Посредством Српског књижевног друштва ови самостални уметници остварују право на ПИО и здравствено осигурање.

Преко Српског књижевног друштва реализована је и државна помоћ самосталним уметницима у износу од 90.000,00 нето по уметнику.

Српско књижевно друштво током читаве године има отворен „Конкурс за самосталце“ који се налази на истакнутом месту на сајту СКД-а: http://www.skd.rs/index.php/konkurs-za-samostalce/ Подробније →

ТРИБИНЕ ПОСВЕЋЕНЕ БОРИСЛАВУ ПЕКИЋУ

Поводом деведесет година од рођења Борислава Пекића, желимо да подсетимо на трибине Српског књижевног друштва током 2016, 2017. и 2018. године посвећене његовом изузетном књижевном делу.
Уредио и водио Дејан Симоновић.

2016. година

БОРИСЛАВ ПЕКИЋ „ЖИВОТ НА ЛЕДУ 1-5“, ДНЕВНИЦИ
Понедељак, 23. мај  2016. у 20 часова
Разговори с разлогом: Борислав Пекић „Живот на леду 1-5“, дневници
Учествују:
Добривоје Станојевић
Александра Секулић
Небојша Лазић
Аудио…

Подробније →

Преминуо Велимир Костов

Фотографија са сајта Позоришта лутака у Нишу

Преминуо je Велимир Костов, песник и преводилац, помоћник директора Позоришта лутака у Нишу.

Велимир Костов (1956–2020)

Рођен 1956. у Димитровграду. Радио као професор енглеског језика и стручни преводилац, директор и помоћник директора Позоришта лутака у Нишу. Директор Новинско-издавачке установе Братство из Ниша (Новинско издавачка кућа за бугарску мањину у Србији), Председник Савета за људска и мањинска права у Градском већу града Ниша. Песник и преводилац. Члан Удружења књижевних преводилаца Србије, Српског и Бугарског ПЕН Центра. Преводиo са енглеског, француског и бугарског језика. Поезија му је превођена на енглески, француски, бугарски, словеначки, македонски.

Књиге

  • Прећутни договори, песме, Градина, Ниш, 1997.
  • Поткожни живот , песме, Просвета, Ниш, 2003.
  • Ако то зна Вацлав Хавел , песме, Нишки културни центар, Ниш, 2004.
  • Черна пчела, песме (на бугарском), Братство, Ниш, 2011.

Преводи и антологије

  • Антологија кратке приче САД , Багдала, Крушевац, 1984.
  • Антологија кратке приче Канаде , Багдала, Крушевац, 1986.
  • Елис Манро: Лишај, Свеске, Панчево, 1992.
  • Дени Лаферијер: Како водити љубав са црнцем, Градина, Ниш, 1995, друго издање Октоих, Подгорица, 1999.
  • Маргарет Етвуд: Добре кости, Октоих, Подгорица, 1995.
  • Антологија кратке приче Бугарске, Багдала, Крушевац, 1998.
  • Цветанка Еленкова: Ране од слободе, Повеља, Краљево, 2009.
  • Apple in the Heart – Смотра културних достигнућа Рома Србије XXVI, превод на енглески, 2002, Ниш
  • Алек Попов: Ново за напредне, приче, Геопоетика, 2010.
  • Едвин Сугарев: Скривена чула, изабране песме), Нишки културни центар, 2019.

ДЕКЛАРАЦИЈA О ПОВЕЋАЊУ БРОЈА ЧАСОВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ

Прва интеркатедарска србистичка конференција,
Тршић, 19−21. јун 2020.
Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције – коју чине представници свих србистичких катедри на свим филолошким, филозофским, учитељским и педагошким факултетима у Србији, Републици Српској и Црној Гори, укључујући и представнике Института за српски језик САНУ, Института за књижевност и уметност у Београду и Завода за унапређење образовања и васпитања у Београду − једногласно су усвојили
ДЕКЛАРАЦИЈУ О НЕОПХОДНОСТИ ПОВЕЋАЊА БРОЈА ЧАСОВА СРПСКОГ ЈЕЗИКА И КЊИЖЕВНОСТИ У ОСНОВНОЈ И СРЕДЊОЈ ШКОЛИ
Декларација се заснива на природи и значају наставе српског језика и књижевности у нас, свести о њеној улози у образовању као наставног предмета и наставног језика, богатству језичког и књижевног садржаја, као и месту и броју часова овог предмета у европским образовним системима.
1. Настава српског језика и књижевности представља једино систематско и континуирано увођење младих у знања и просторе матерњег језика и књижевности, са пресудним утицајем на изграђивање не само њихове језичке и књижевне културе него, још битније, њиховог односа према култури уопште. Готово свакодневно, у можда најзначајнијем периоду за развој личности, они се сусрећу са логиком и лепотом матерњег језика и светом књижевних дела. Представа изграђена у школи не губи се никада сасвим и због тога је њена сазнајна и образовна улога немерљива. Колико су улога и значај матерњег језика и књижевности велики, говори и податак да није било ниједног образовног система у било ком времену у коме овај предмет није имао статус најзначајнијег предемета.
Ученици једино наставом српског језика и књижевности развијају својe говорне способности, обогаћују речник, савладавају правила мисаоне писмености, напредују у процесу овладавања правилима језичке културе, што је све нужни предуслов могућности доброг савладавања садржаја других предмета. Језичко стваралаштво не може се поредити са било којим другим типом стваралаштва. Моћ језика је оно што човека највише одваја од свих других бића, а та се моћ младим људима најбоље може и мора предочити кроз моћ књижевне речи, као најпотпунијег испољавања језика.
2. Матерњи језик и књижевност јесу највреднија духовна добра једнога народа, чувари његовог памћења и културе. Зато матерњи језик никада није само средство комуникације (као што се, неретко, чује), он је носилац наше колективне и индивидуалне меморије које се међусобно допуњују и снаже. Језик и књижевност су у темељима не само личног него и националног и културног идентитета: најбоље се, ако не и једино, кроз садржаје књижевности може ученицима развијати љубав према властитој култури, према властитим националним вредностима и њиховом месту у ризници европске и светске културе. Они поседују дубину у коју су унети памет и памћење културе који се, читањем и разумевањем, надодају на читаочеву
појединачну памет и памћење. Није без разлога речено да је улагање у матерњи језик и књижевност једнако улагању у националну безбедност и слично грађењу снажне бране пред опасности од колонијалног статуса народа.
Једино се кроз континуитет српског језика и српске књижевности може пратити континуитет културног развоја српскога народа – од Светога Саве до данашњих дана. Српски језик и књижевност су наша културна и духовна вертикала. Снажно ослоњена на језик и културно памћење (а својом природом делујући на човекове емоције, чула и интелект), књижевност повезује све епохе развоја српске културе. Није могуће ни један период тог развоја заобићи. Зато се у програмима и за oсновну и за средњу школу морају наћи представници свих књижевних епоха. И зато програми изгледају преобимни. У њима нису нити могу бити само српски аутори, него и светски, јер се мора успоставити међуоднос са светским епохама и писцима, пошто се вредност једне књижевности увек одређује и компаративно.
3. Због недовољног броја часова, упркос изузетним напорима учитеља, наставника и професора, свесних своје улоге и мисије, настава српског језика и књижевности није у могућности да у потпуности остварује вишеструку и изузетно значајну улогу: да изграђује темељна граматичка знања и усвајање функционалне писмености код ученика, да негује њихову љубав према читању и разумевању књижевности, да развија и снажи њихов културни и национални идентитет. Богатство и разноврсност наставних садржаја у супротности су са малим бројем часова, што ауторе програма ставља пред непремостиве тешкоће, наставнике присиљава на сажимање градива, а ученике онемогућава да у потпуности стичу знања и уживају у лепоти свога језика и књижевности. Тако се нужно уместо потпуних знања, због броја часова, често остварују само парцијална знања. А парцијална знања, познато је, и нису права знања.
4. Број часова матерњег језика и књижевности у Републици Србији је знатан у поређењу са већином других предмета (5 часова недељно у млађим разредима, укључујући и пети, а 4 у старијим, 4 и 3 у гимназији), осим са математиком, са којом је готово изједначен по броју часова. Међутим, недељни фонд часова приметно је мањи у поређењу са свим европским, па и многим ваневропским земљама. Други, не мање паметни од нас народи никад нису доводили у питање посебан положај свог матерњег језика и националне књижевности. Ево неколико примера: Француска има од 8 до 10 часова недељно, Турска 8 до 10, Русија 9 (у овој земљи матерњи језик није само општеобразовни језик првог реда, већ има надпредметни статус), Словачка 9, Аустрија и Португалија 8 итд. Нема ниједне европске државе која има мање од 7 часова у почетним разредима, да би потом тај број варирао, зависно од узраста ученика.
Захтев за повећањем броја часова јесте насушна потреба не само наставе српског језика и књижевности него целог образовног система. То не подразумева унапређивање знања само једног изолованог предмета него целог образовног система, јер се унапређивање у знањима и ученичким способностима у српском језику и књижевности нужно шири на учење свих предмета. Српски језик и књижевност није, наиме, само наставни предмет од изузетног значаја, већ је и наставни језик, основа за учење свих других предмета. Окосница основношколског и средњошколског програма морају бити садржаји српског језик и књижевности јер се по њиховој успешности мери успешност реализације и садржаја свих осталих предмета.
5. Због тога са пуним правом тражимо да предмет Српски језик и књижевност добије у нашем образовном систему оно место које заслужује, односно да се, најпре, повећа број
часова у основној и средњој школи: на најмање 7 часова у млађим разредима основне школе, на 6 часова у старијим разредима основне школе, на 5 часова у гимназијама на свим смеровима и на 3−4 часа у средњим стручним школама (зависно од типа школе и године учења).
6. Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције сматрају да је неопходно да надлежне образовне институције, пре свега Министарство просвете и науке, Национални просветни савет, Друштво за српски језик и књижевност, Завод за унапређење образовања и васпитања, као и академска заједница у целини, предузму све неопходне мере да Српски језик и књижевност добије оно место у нашем образовном систему које му с правом припада. Најновије измене наставних планова показале су да има простора за остваривање значајних образовних стратешких искорака, а најновија збивања око нових наставних програма још једном су указала на неопходност повећања броја часова српског језика и књижевности. Сматрамо да свако одлагање повећања броја часова наноси ненадокнадиву штету српском образовању у целини.
У Тршићу, Учесници Прве интеркатедарске србистичке конференције
19−21. јун 2020. Подробније →

Боривој Герзић, БЕКЕТ: ЧОВЕК И ДЕЛО

Боривој Герзић, Бекет: човек и дело

Издавачи: Златно руно и Милстоне, Београд

Латиница, меки повез, 342 стране, формат 15,5 x 20,5 цм.

Реч аутора

О човеку коме је била блиска Флоберова максима да уметник треба да се постара да потомство поверује да није ни постојао (упор. Епикур /кога је Бекет проучавао/: „Проживи живот свој скривено“), током година су на светлост дана извучени безбројни детаљи, написане три опсежне и квалитетне биографије (Бер, Ноулсон, Кронин), а број студија, огледа, расправа, чланака и књига посвећених његовом животу и делу није могуће установити јер је, једноставно, огроман (најновија биографија је Гибсонова Samuel Beckett, из 2010, где се писац потрудио да представи „историјског“ Бекета). Сâм Бекет говорио је да је његов живот „досадан и незанимљив“ и да је најбоље „не промовисати га“, а да „професори о његовом животу знају више него он сам“. Ставова о „непромовисању“ мање-више доследно се придржавао до краја, избегавајући публицитет и увек гладну јавност колико год је било могуће. То му, опет, није сметало да из сенке повлачи пословне потезе у вези с продајом својих књига и продукцијама комада широм света, мада је знао, што се види из једног писма Барнију Росету из 1958, да се тиме све дубље уплиће у професионализам и самоексплоатацију и удаљава од своје основне вокације „писца-у-неуспеху“. Подробније →