Разговор о књизи “Над црном рупом” и читање поезије

пишем ти јер си рекао да могу да ти се обратим када буде тешко. али сада је боље него икад. ипак ти пишем јер је ово место које мораш да посетиш. куда год да кренем, ребра ми уплове у духове небеских тела. вакуум се шири поленом из усисаних латица. канапи галаксије клате алке са врхова. али ноћу сове пролете кроз тунел и пробију рефлекторе на далеком улазу. очекујем те, ако можеш да поднесеш да нико после тебе неће доћи. свака удолина овде опонаша пољану, не би ли експлозија упала у замку. насеља су грешком грађена на пукотинама. кога год сретнеш у овом пространству, ходаће тихо, јер ће веровати да спаваш. понекад одем на стари светионик и подсетим се колико сам далеко сâм. можда ме сада опажаш иза леђа видика. санта која се усправља иза мене није мој оживели сапутник, већ врата која се затварају за посетиоце. боље је да не долазиш. и не шаљи ми никог

Из Црвене планете Горана Коруновића

Одломак из књиге Над црном рупом: https://www.glif.rs/blog/o-proletanju-kroza-zid-crvena-planeta-goran-korunovic/