Кристоф Кезе: Силицијумска долина, превео с немачког Никола Б. Цветковић. – Београд: Лагугна, 2016. – 343 стр.
Две године после немачког оригинала наши читаоци имају прилику да читају књигу Кристофа Кеза (1964, извршни потпредседник издавачке куће Алекс Шпрингер, новинар и економски стручњак) која се бави дигиталном револуцијом и њеним (досадашњим) утицајима и последицама на медијску струку, али и на промене друштвене стварности. Књигу можемо читати као узорну, утемељену научно-популарну студију о једној од технологија у савременом свету. Међутим, због стилских особености, приповедног третирања садржаја може нам се наметнути читање Силицијумске долине и као изврсног, друштвено-ангажованог романа, реалистичко-критичке провенијенције. Заплет таквог „романа“ налазимо већ у ауторовом Предговору. Писац нас обавештава да се 2013. са женом и троје мале деце по задатку свог послодавца из издавачке куће А. Шпрингер са још неколико колега, преселио на шест месеци у градић Пало Алто (око 70 000 становника), у Калифорнију, који се сматра светским центром дигиталне технологије. Писац констатује следеће: „Европа је изгубила корак. Зашто кључне технологије нису смишљене овде? Раније су скоро сви важни изуми долазили из Европе… Данас је Европа у великом заостатку у дигитализацији, најважнијој технологији данашњице. Google, Facebook, Apple, Twiter нисмо ми смислили. Нисмо ни могли да их смислимо. Они су више од генијалне идеје надарених студената. Они су производи јединствене културе коју помало непрецизно називамо Силицијумска долина… Живети у Немачкој током интернет револуције исто је као живети у 19. веку у Лисабону. Пријатни услови за живот, али далеко од светских токова и индустријске револуције.“ Сваки заплет, то знамо и из слабих романа, има своје јунаке/актере. Кристоф Кезе маниром аналитичног, својој теми максимално посвећеног писца прати ликове свог дела (појединци: талентовани тинејџери, студенти, професори, научници, филантропи, индустријалци, али и колективне фигуре: мање и веће фирме, компаније, најзад, државе) и анализира мноштво детаља (на њима би му позавидели Марсел Пруст, Томас Ман, Балзак, и многи други добри писци), разложно пише о антрополошким, етичким и цивилизацијским темама, кроз специфичну „фабулу“ истиче многе добре/позитивне и негативне (често ненамерне) поступке који плету густу и чини нам се судбинску мрежу значења по савременог човека.. Ову књигу можемо читати и као роман идеја. А такви су најређи! Расплет нам писац не нуди. Завршно поглавље И шта сад? (написано после повратка из „дигиталног раја“) са низом добронамерних савета пре свега сународницима, поводом немачког система образовања нових нараштаја, ваља озбиљно да схвате европски интелектуалци. Као и наши, уосталом. Према збивањима предоченим у тексту исприповеданом у првом лицу дигитална прича потекла из Силицијумске долине добрим делом ће утицати (већ утиче) на живот становника планете током 21. столећа.