Јовица Аћин рођен је 1946. године у Србији (у Зрењанину), а живи у Београду.
Неколико пута је, седамдесетих година прошлог века, осуђиван због дисидентских текстова и ставова. Био је, између осталог, уредник два значајна дела о логорима: Архипелаг Гулаг Александра Солжењицина и мемоарског рада о Голом отоку Музеј живих људи Драгољуба Јовановића. Превео је десетине књижевних и филозофских дела с немачког, француског и енглеског језика.
Осим збирке песама Унакрст дивљина памћења (1970), аутор је следећих књига:

Есеји

• Изазов херменеутике (1975)
• Паукова политика (1978)
• Шљунак и маховина (1986)
• Поетика растројства (1987)
• Поетика кривотворења (1991, 2013)
• Гатања по пепелу (1993, 2003, 2009)
• Апокалипса Сад (1995, 2004, 2012)
• Шетња по крову (2007)
• Голи приповедач (2008, 2011)

Приче

• Дуге сенке кратких сенки (1991, 1997, 2003)
• Уништити после моје смрти (1993, 2000)
• Лептиров сановник (1996)
• Неземаљске појаве (1999)
• Лебдећи објекти (2002)
• Ко хоће да воли, мора да умре (2002)
• Мали еротски речник српског језика (2003)
• Дневник изгнане душе (2005)
• Прочитано у твојим очима (2006, 2007)
• Ушће Океана (2011)
• Јеванђеље по магарцу (2013)

У сарадњи са сликарима, библиографска издања

• Одисеја једне сенке [с Љубом Поповићем] (2000)
• Голи демони, наге жене [с Миленком Милетићем] (2006)

Романи

• Сродници (биће објављен у издању Лагуне 2017. године)

Добитник је књижевних награда:

• Сретен Марић, 2009.
• Виталова награда, 2006.
• Андрићева награда за причу, 2004.
• Политикина награда за причу, 2003.
• Тодор Манојловић, 2002.
• Стеван Пешић, 1999.
• Сзирмаи Каролy, 1999.
• Душан Васиљев, 1999.
• Станислав Винавер, 1993.
• Иво Андрић, за есеј (Херцег-Нови, Црна Гора), 1993.
• Павле Марковић Адамов, 1993.
• Борбина награда за есеј, 1991.
• Ђорђе Јовановић, 1975.
• Милан Богдановић, 1975.
• Стиг, за поезију (Пожаревац), 1971.