Але
ксандар Илић рођен је 1945. године у Знојму, Чехословачка, данас Чешка Република. Крштен је у православној цркви Светог Николе у Знојму. За обнову цркве породица Илић похваље на је дипломом московског патријарха Јелефрија 1948. године. Године 1953. породица се враћа у Југославију после сукоба Југославије са Информбироом – Стаљином.
Илић је започео школовање у родном граду, а наставио у данашњој школи Краља Петра у Београду. Завршио је Прву београдску гимназију. Године 1963. уписао је Филолошки факултет у Београду, Одсек за општу књижевност и теорију књижевности. У току студија био је 1968. године уредник културне рубрике недељника Студент, а 1969. године и његов главни уредник. У интервјуу листу Политика Јосип Броз Тито оценио је тадашње писање Студента као антисоцијалистичко. Илић је био учесник студентских демонстрација у јуну 1968. године, када га је на подвожњаку премлатила полиција. У то време Илић је одбио ласкаву понуду да се учлани у Савез комуниста. Студент је тада доживео четири привремене и једну трајну судску забрану.
После распуштања редакције Студента, Илић се са групом сарадника пребацио у часопис Видици, у коме је био главни уредник од 1970. до краја 1971. године. Посебно су били значајни бројеви Видикаим дисид
ентима – од Александра Солжењицина до Јосифа Бродског. За бројеве о тоталитаризму Илић се надахнуо код нас тада забрањеном књигом Слободана Јовановића О тоталитаризму, објављеном 1952. године у Паризу. посвећени тоталитаризму – бољшевичком у Русији и националсоцијалистичком у Немачкој. Број о Русији је делимично забрањен на суду, а о Хитлеру у целини и дефинитивно. Ипак, са највишег места одбијен је захтев тадашњих совјетских власти да Илић буде примерно кажњен због броја посвећеног руским дисидентима – од Александра Солжењицина до Јосифа Бродског. За бројеве о тоталитаризму Илић се надахнуо код нас тада забрањеном књигом Слободана Јовановића О тоталитаризму, објављеном 1952. године у Паризу.
Од 1975. године Илић је радио као асистент, доцент и као редовни професор на катедри на којој је дипломирао, магистрирао и докторирао. Магистрирао је 1978. године радом Критика формализма у делу Јана Мукаржовског, пред комисијом проф. др Ивана Богдановић, ментор, проф. др Зоран Гавриловић и проф. др Никола Милошевић. Докторирао је на основу рада Уметничка авангарда и идеологија марксизма-лењинизма, 1989. године, пред комисијом академик проф. др Никола Милошевић, ментор, проф. др Владета Кошутић и проф. др Владислава Рибникар.
Године 1977. Илић је потписао Повељу 77 Јана Паточке, Вацлава Хавела и Јиржија Хајека и одбио захтев тадашњих власти да повуче потпис са петиције. Повеља 77 представљала је почетак политичке борбе за конкретизацију права из ,,треће корпе’’ конференције у Хелсинкију, којом је започет процес који ће се завршити рушењем Берлинског зида и ослобађањем земаља источне и средње Европе.
Године 1981. и 1982. Илић је писао књижевне критике за дневни лист Политика. Његово залагање за српске, руске, пољске и чешке дисиденте у тим критикама сврстало га је у цензорску Бијелу књигу ЦК СК Хрватске. За приказ књиге Антонија Исаковића Трен 2 о Голом отоку, добио је награду Милан Богдановић. У анкету о најбољој прозној књизи године успео је да прокријумчари оцену да је значајно дело те године и књига Косте Чавошког и Војислава Коштунице Страначки плурализам или монизам. На основу реченог, јасно је да је брзо добио отказ у листу Политика.
Године 1990. Илић је био међу оснивачима Демократске странке. Био је члан њеног првог Главног и Извршног одбора, као и главни уредник листа Демократија. После ,,пораза’’ Косте Чавошког на изборима за председника странке, Илић је одмах поднео оставке на чланство у Главном и Извршном одбору и на положај главног уредника. Изашао је из Демократске странке.
У току деведесетих година Илић је учествовао у свим демонстрацијама против тадашњег режима. Поново га је премлатила полиција, овога пута не као студента, већ као професора Универзитета.
Године 1998. Илић је због одбијања да потпише репресивни Закон о Универзитету био отпуштен са факултета, на који се вратио на основу судске одлуке издејствоване пре свега истрајним штрајком студената Филолошког ф
акултета.
Илић је објавио пет књига: На добровољном раду, критике о српским дисидентским писцима (2000), Изгнана књижевност, критике о чешким, руским и пољским дисидентским писцима (2000), Поетизам, студија о чешком авангардном правцу (2000), Кавез и славуј, историја, теорија и критика чешке авангарде и њене кобне повезаности с идеологијом марксизма-лењинизма, са поговором академика Николе Милошевића (2009) и Од форме до структуре, руски формализам/чешки структурализам, (2010).
Илић је са чешког превео 28 књига – Карела Тајгеа, Милана Кундере, Карела Косика, Ивана Свитака, Јарослава Сајферта, Јана Мукаржовског, Јозефа Шкворецког, Јиржија Динстбира, Вацлава Хавела, Вацлава Клауса, Карела Чапека, Јарослава Хашека, Бохумила Храбала…
Године 2001. Илић је постављен за изванредног и опуномоћеног амбасадора СРЈ, касније СЦГ у Чешкој Републици. Био је амбасадор од 2001. до 2005. године. Држао је у то време предавања на Карловом универзитету у Прагу и Масариковом универзитету у Брну. Учествовао је у раду Форума 2000 Вацлава Хавела, Центра за економију и политику Вацлава Клауса и Савета за међународне односе Јиржија Динстбира. Посебно су била запажена његова предавања и дискусије у Центру за економију и политику и Савету за међународне односе. Председник Чешке Републике, Вацлав Клаус – што за њега иначе није уобичајено – изјавио је да би био поносан да има амбасадора каквог Србија има у Чешкој Републици. Илић је превео две књиге Вацлава Клауса и био је један од његових домаћина у Београду, када је Клаус примљен за иностраног члана САНУ – заједно су говорили на промоцији Клаусове књиге у Службеном гласнику.
Илић је носилац четири чешка одликовања, два из области културе и науке и једног из области културе и политике. Министарство културе Чешке Републике доделило му је Медаљу Artis Bohemiae Amicis (2005.), Академија наука Чешке Републике доделила му је своје највише одликовање, Медаљу Јозефа Добровског (2005.), а Министарство спољних послова Чешке Републике Медаљу Gratias agit (2011). Илићу је 2017. уручено и одликовање Франтишек Зах. Медаљу Gratias agit, Илићу је 2011. уручио министар спољних послова Чешке Републике, кнез Карл Шванценберг, а награду је Илић те године поделио и са славним британским драмским писцем сер Томом Стопардом. Међу досадашњим добитницима овог одликовања су и филмски редитељ Милош Форман и индустријалац Томаш Бата, а Илић је први добитник поменутих одликовања из Србије.
Илић је био дугогодишњи члан УКС, Српског књижевног друштва, српског П. Е. Н. а и сарадник II и III програма Радио Београда. У току деведесетих година био је сарадник прашке редакције Бибисија.
Илић је радио као редовни професор на Катедри за светску књижевност Филолошког факултета у Београду до одласка у пензију, после којег је наставио да преводи и пише.
Међу недавно објављеним преводима Александра Илића је и роман Милана Кундере Бесмртност, који је, као и Илићев поговор за Празник безначајности (у преводу с француског Мире Вуковић), у електронској преписци похвалио сам Кундера.
Последњи превод Александра Илића, објављен за његовог живота, је збирка Бохумила Храбала Моритати и легенде.
Књиге, преводи и одликовања
Књиге
На добровољном раду, критике о српским дисидентским писцима (2000)
Изгнана књижевност, критике о чешким, руским и пољским дисидентским писцима (2000)
Поетизам, студија о чешком авангардном правцу (2000)
Кавез и славуј, историја, теорија и критика чешке авангарде и њене кобне повезаности с идеологијом марксизма-лењинизма, с поговором академика Николе Милошевића (2009)
Од форме до структуре, руски формализам/чешки структурализам, (2010).
Преводи
Чешки структурализам, антологија, Књижевна критика 3, 1975, Београд
Карел Тајге, Вашар уметности, Младост, 1977, Београд
Карел Тајге, Надреализам против струје, Идеје, 1981, Београд
Милан Кундера, Смешне љубави, Просвета, 1981, Београд
Карел Косик, Дијалектика кризе, Младост, 1983, Београд
Јарослав Сајферт, Стуб куге, Књижевна реч, 1984, Београд
Јан Мукаржовски, Структура песничког језика, Завод за издавање уџбеника, 1986, Београд
Јан Мукаржовски, Структура, функција, знак, вредност, Нолит, 1986, Београд
Иван Свитак, Главом кроз зид, Младост, 1986, Београд
Јозеф Шкворецки, Бас-саксофон и друге приче о џезу, Просвета, 1986, Београд
Феликс Водичка, Проблеми књижевне историје, Књижевна заједница, 1987, Београд
Антоњин Лим, Милош Форман, Институт за филм, 1987, Београд
Вацлав Хавел, Писма Олги, Просвета, 1989, Београд
Вацлав Хавел, Пазите!, Дечје новине, 1991, Горњи Милановац
Вацлав Хавел, Шест драма, Нолит, 1991, Београд
Јиржи Динстбир, Сањарење о Европи, Дечје новине, 1991, Горњи Милановац
Вацлав Клаус, Чешки пут, Неа, 1997, Београд
Јан Мукаржовски, Студије из естетике и поетике, Завод за издавање уџбеника, 1998, Београд
Карел Чапек, Zoon politikon, Стубови културе, 2001, Београд
Иван Свитак, Буји-паји (марксистичке басне), Народна књига, 2001, Београд
Јарослав Хашек, Командант града Бугулме, Плато, 2003, Београд
Вацлав Клаус, Европа и ЕУ, Службени гласник, 2010, Београд
Јарослав Хашек, Швејковање, Дерета, 2014, Београд (превод Александар и Светозар Илић)
Томаш Масарик, О бољшевизму, Завод за уџбенике, 2014, Београд
Томаш Масарик, Нова Европа, Завод за уџбенике, 2016, Београд
Јозеф Шкворецки, Горак свет, Службени гласник, 2016, Београд (превод Александар и Светозар Илић)
Милан Кундера, Бесмртност, Лагуна, 2017, Београд
Бохумил Храбал, Моритати и легенде, 2018, Београд
Одликовања
Artis Bohemiae Amicis, Министарство културе Чешке Републике
Josef Dobrovský medal, Академија наука Чешке Републике
Gratias agit medal, Министарство спољних послова Чешке Републике
Одликовање „Франтишек Зах“