Данас, када примам награду „Биљана Јовановић“ желим да вам се обратим једноставним речима.
Сложићете се, осећања која доминирају у друштву, нису пријатна осећања. Преовлађују бес, туга, безнађе.
Као контрапункт томе, желим да вам кажем да сам срећна што сам вечерас у оваквом друштву. Недостају ми још неки важни људи, али су у мојим мислима.
Контрапункт је термин који је Биљана Јовановић користила да опише однос између усамљеног „ја“ и репресије коју генерише друштво, а које назива „ми“.* Ја ћу данас да уведем у коло још једно „ми“, а то смо ми, грађани које занима култура ове земље.
Посебно сам узбуђена зато што сам добила награду која носи име Биљане Јовановић, јер Биљана је симбол слободе. Живела је испред свог времена и заправо њено време је оно које тек долази. Време у коме ће се њене књиге још више штампати и читати, а њена дела изводити на сцени онако како би она била задовољна. Време у коме ћемо имати фестивал посвећен Биљани Јовановић ће бити време слободе.
Захвална сам што је жири препознао вредност моје збирке “Забава код мојих ја”. Понекада за своју поезију чујем да је неразумљива. Произашла је из рада у Ажиновој школи поезије и теорије. Инспирисана је експерименталним праксама чији језик није прозиран, јасан, већ тражи од читалаца да застану и откривају. Значења су вишеслојна, али докучива.
Сигурна сам да оно што радимо остаје записано и да има дубљи смисао од оног који у овом тренутку можемо да сагледамо. Поготову сада када се пали мрак и када се култура, као и природа, гуши као сметња интересу капитала. Али књижевност је слободна територија и не може се заузети. А новац се не може јести, пити ни дисати.
Крећем се међу људима ових дана, ослушкујем их и чујем речи: „Има наде“. Можда знате онај чувени београдски графит који каже: Пролеће доноси лажну наду. Али стигла нам је јесен, и верујем да је ова права.
Верујем да је у оваквом времену најважније бити добро. А ако нисмо добро – тражити помоћ. Две главе су паметније од једне, а три су још паметније. Негујмо заједништво и умрежавање. Песму и игру и онда када нам није до тога. Време за кретање, за паузу, за читање.
Моје задовољство је што је ову награду добио и Саша Илић чији роман Рт сјајно преплиће прошлост и садашњост, али и антиципира будућност – ону која ће имати више смисла.
Ово вече је финале великог посла који је жири урадио, а иза њега остаје још много сјајних књига на које је указао и које завређују пажњу.
Хвала Српском књижевном друштву. Хвала вам што сте овде, што читате, пишете, стварате и размишљате својом главом. Што негујете своју „душу јединицу“ како је Биљана говорила. Нека мноштво наших гласова буде заједно контрапункт прошлости и пут у боље сада. Живели!
Даница Павловић
Славко Лебедински