Даница Вукићевић: Мајка обрнутих ствари. – Београд: Ренде, 2017. – 84. стр; уредница Слађана Новаковић
Нова приповедачка књига Данице Вукићевић садржи 25 прича. Осим три “најкраће приче (пола странице) Слаба-светлост-у-школама-која-успављује, Растанак, Циганин је мртав а био је Зевс које слободно можемо одредити као поетску прозу, остале приче поседују чвршћу наративну структуру која подразумева више ликова, односе међу њима и кроз те односе фабуларизацију, заплет, или како то каже Зорислав Паунковић “за разлику од претходних књига, “Мајка обрнутих ствари” се и тематски и по нарацији приближава класичним обрасцима приповедања.” Наша реномирана песникиња је пре ове књиге објавила кратке прозе На плажама и Живот је горила. У овој књизи велики је удео укрштања кратких реченица (једна реч, две до три речи) са развијеним, дугим реченицама. Тај граматички план (синтаксичко-лексички) умногоме доприноси иновативности (оригиналности) ових прича, особеног света ликова и њиховог понашања. Песничко искуство стопило се са приповедачким начинима. Какав је то свет? Необичан, надреалан, алогичан, самосвојан. Као да смо ушли у галерију где је у току колективна изложба 25 надреалистичких сликара. Тога је итекако свесна и ауторка која посвету оцу завршава са три тачке “који је завиривао и питао шта то, надреалистичко пишем…”). Ауторка мења лица, занимања, пол приповедног гласа. У причи Предузимачева китњаста прича читамо нарацију самог предузимача (као да је говори у диктафон директно из неке луднице), ожењеног, озбиљног човека, па сазнајемо: “Она ме тера на нешто, енормно, радикално. Прекршио сам закон. Ево у чему је ствар. Усвојио сам је. Папири, потписи, печати, матична књига, курац, палац. Она је моја законита ћерка. У томе се крије, слутите, опсцено, цивилно-перверзно. Тиме нисмо желели да прикријемо праву природу наших односа, реч је о томе да је она старија од мене ни мање ни више, седам година, ха.” (подвукао писац ових редова). Нешто даље нам каже: “Жена, деца, стричеви, браћа, отац без мајке и ја кренули смо на прославу Ускрса у град који се истицао златнијим од злата куполама.” После укрцавања у воз он искаче из тог воза. И даље наставља да нам прича своју необичну животну причу без имало “буке и беса”, а у подтексту свега је жеља за бекством из породичне свакодневице. Издвојићемо и одломак из приче Када су се питале да илуструјемо те промене ритма у ауторкином приповедању којима се стварају надреалистичке слике: “Могао би да је убије као страшни Отело. Али он би њу заклао оштрим ножем. Не усуђује се да је убије. Не лебди дах никаквог злочина. Сама конфекција. Чист жанр, грађанска прича. Свађе личе на пудлице. Пудлице на аквареле. На једва прикривене шлафроке који су еволуирали у кимона. Трице и кучине. Заједничко покућство уместо убиства. Ужурбано је јела. Волела је да пије. Али није пила, ко би се томе надао. Музика све подиже. Романтично, бацање ружа у ваздух. То музика ради. Ово је хангар, спремиште са кавезом. Тигар нема појма да кавез има решетке од воска. Да зна био би слободан.”
Зар оваква нарација не подсећа на резове у филмској уметности, или поентилистичке партије на некој (наравно, надреалистичкој) слици.