Додела награде Биљана Јовановић за 2021. годину
Добитница Марија Караклајић
За књигу драма Лице од стакла
Српско књижевно друштво
Француска 7, Београд
Четвртак, 22. септембар у 19 сати
Учествују:
Марија Караклајић, добитница
Ана Стишовић Миловановић
Тијана Матијевић
Драган Бошковић
Образложење жирија:
Испитујући границе жанра и драмског писма, Лице од стакла Марије Караклајић је више од књиге драмских текстова. А то више је смештено у сам догађај писања, јер њени драмски текстови као да се исписују изван себе самих, света и нас, у тескобним имагинативним просторима онога „преко“. Од условно речено историјског „драмолета“, до провокативних монолошких медитација, од „сабраног“ до „растреситог“ солилоквија, или од психопоетизованог драмског текста до егзистенцијалистичког трилера, Лице од стакла захтева исто тако „помереног“ читаоца да крене у ове, условно говорећи, драме без лица и то као психопатолошки одраз савременог друштва без лица.
Дифузне жанровске структуре ‒ „унутрашња драма“, драма „тока свести“, монодрама, неоекспресионистичка драма, драма без лица, или како је већ одређено: антимилитаристичка драма ‒ обликоване су ауторкином потпуном компетенцијом над драмском тензијом и поетиком, интертекстом и смислом. Лице од стакла јесте трагање не само за егзистенцијалним збивањем човека колико трагање за обликом збивања идентитета човека и света. И, даље, ова књига Марије Караклајић – састављена од пет драмских комада: Fausse attaque, mal paré, Млечни зуб земље, Лице од стакла, Кућа с три руке и Pars hostilis – као да нам наговештава нешто друго: да нам се ипак не догађа крај света него крај људских бића. Као стилски усавршени књижевни текстови, ове драме кодирају, антиципирају и производе нове позоришне стварности. У полифоно-парадоксалној игри означавања, у преплитању ероса и насиља или полемичкoм извртању традиције, игри модерног и „класичног“, Лица од стакла нас постављају у просторе истински авангардне и антидогматске уметничке праксе. Праксе која непоновљиво чува – иако, нагласили смо, у моменту његовог дефинитивног нестанка – човека, или можда постчовека као сцене на којој се догађа сећање на човека. Није ли то смештено између следећих реченица, реплика, из два различита текста Марије Карклајић:
Тамо је стајао, у углу.
Ко?
Штап за ходање којим си ме ударао, по глави и леђима.
*
Млади војник никада неће утрчати на сцену. И тако је спасен један живот.
Да није, дакле, никада изашао на историјску сцену, човек би био спасен! – добацује нам Марија Караклајић.
Препознавши далекосежност свих поетичких, смисаоних и жанровских померања која носи Лице од стакла Марије Карклајић, жири је једногласно стао уз ову књигу: уз једну, дакле, актуелну и зато ризичну вредност. И то не само зато што својим жанровским идентитетом кореспондира са драмским стваралаштвом Биљане Јовановић. Нити само зато што је ово први пут да се НАГРАДА БИЉАНА ЈОВАНОВИЋ додељује за драму. Нити само зато што ауторка проницљиво акцентује проблеме, без вредносних судова, без арбитрирања и, наравно, без дефинитивних одговора. Можда пре зато што је, изборивши се са изазовима писања, књижевне традиције, предрасудама језика и жанра, Марија Караклајић храбро одвојила своју имагинарну и поетичку територију. Отворену, самосвесну, а самим тим немогућу, која чува човека кога више нема, чува драмско стваралаштво кога једва да има. Чува свакога од нас у свом јунаку: Незнанцу.
У Београду, 04. априла 2022. године
Ана Стишовић Миловановић
Тијана Матијевић
Драган Бошковић (председник)
Марија Караклајић, рођена 1978. године у Крагујевцу, дипломирала је драматургију на Факултету драмских уметности у Београду 2002. године. Као стипендисткиња DAAD-а, завршила је 2007. двогодишње мастер студије драматургије на Универзитету „Јохан Волфганг Гете“ у Франкфурту, код Ханс-Тиса Лемана.
Од 2001. године ради као слободна драматуршкиња у Србији, Немачкој, Аустрији, Швајцарској, Холандији, Словенији и Хрватској. Сарађивала је с бројним институционалним позориштима и фестивалима међу којима су: Народно позориште у Београду, Атеље 212, Битеф театар, Rezidencteatar Minhen, Nacionalteatar Manhajm, Štatsšaušpil Drezden, Dizeldorfer šaušpilhaus, Šaušpilhaus Grac, Lucerner teatar, Het vem teatar, Slovensko narodno gledališče Maribor, Salcburger festšpile, Festival beluar bolverk internacional, Дубровачке љетне игре. Током позоришне сезоне 2003/04. била је координаторка програма за развој драмског текста у оквиру пројекта „Нова драма“ у Народном позоришту у Београду, а 2012/13. драматуршкиња Малог позоришта „Душко Радовић“.
Ради за Фондацију „С. Фишер“ из Берлина и преводи с немачког језика.
Драме: „Fausse attaque, mal paré“ (2000), „Млечни зуб земље“ (2002), „Лице од стакла“ (2005), „Кућа с три руке“ (2011), „Pars hostilis“ (2016).
Њене драме извођене су у Србији, Немачкој и Швајцарској. Преведене су на немачки, енглески, пољски, италијански и румунски језик и објављене у домаћим и страним часописима и антологијама драма.
Добитница је награде за драмско стваралаштво „Борислав Михајловић Михиз“ за 2007. „Биљана Јовановић“ за 2021. годину.