Драги Бугарчић: Обдукција – роман у тринаест поглавља. – Београд: Чигоја штампа, 2016. – 155 стр.
Роман Обдукција представља завршну књигу/том третралогије започете романом Споредна улица (2006, друго издање 2012), настављено романима Гаталица (2013) и Слепи споменик (2015) којима се стигло до трилогије, да би четвртом књигом писац “затворио” своју сагу о подунавским Немцима насељаваним у доба царице Марије Терезије на простору данашњег Баната, прецизније у Вршцу и његовој околини јер тај део писац најбоље познаје. Историја је можда рекла своје о Немцима у Краљевини Југославији, о понашању немачке националне мањине током четворогодишње окупације јужнословенске државе, верујемо (писац ових редова није најбоље упућен у штиво поводом домаћих Немаца из пера српских/југословенских историчара, као и немачких, аустријских, па и румунских јер је и Румунија имала компактну немачку мањину са кореном на њеном тлу преко двеста година), да је та историграфска проза била објективна колико се то може. Наш писац од романа до романа мења своју приповедну технику тако да јединствена прича о животу једног колектива у национално мешовитој средини (Срби, Румуни, Мађари, Немци, Роми), махом пољопривредног становништва са зачецима шире индустријске делатности, сагледана из многостраних перспектива (а све из пера једног човека, писца Бугарчића) успоставља у свести читалаца јединствену слику о неколико “колектива”, пре свега, немачком и српском у раздобљу пре, за време и непосредно после Другог светског рата. Судбине индивидуалних ликова које писац кроз сва четири тома извлачи на светло својих страница дају ту, кад је уметност у питању, оригиналност и непоновљивост, тзв. ауторски печат. У тетралогији аутор пише о етничким Немцима и Немицама родом из Вршца и околине који су преживевши ратну катаклизму постали значајна имена у свету уметности, наука и осталом, у другим земљама. У Обдукцији је реч о Александеру Саши Лермеру кога почетак рата затиче као студента медицине Београдског универзитета, део рата као лекарског помоћника Друге регименте дивизије Принц Еуген, да би после рата дипломирао на Медицинском факултету у Минхену. Драги Бугарчић је већим делом текст организовао као телефонски разговор, мејл писмо/сећање са рефлексијама самог лика А. Лермера укомпоновано у причу и рефлексије објективног приповедача. Лермер живи у Америци, приповедач у Вршцу. Кроз бунар сећања времешни доктор Лермер “спушта” се степеник по степеник, од приче о свом оцу Јулијусу Лермеру, сликару, рестауратору цркава и молеру, учеснику Првог св. рата, о мајци, њиховом доласку у Вршац у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца…
Драги Бугарчић (1948, Вршац, од 1970. објавио 2 књиге приповедака, 14 романа и документарну прозу Крст на вршачком Шинтерају, са Надеждом Радовић) је на исписивање 4 романа своје саге о људима у једном времену утрошио преко десет година свог списатељског времена а данашњи и будући читаоци ће рећи да ли је то било “трагање за изгубљеним временом.” Ми мислимо да није, само што историја као друштвена наука има свој речник и научну апаратуру, а књижевници своју уметничку посебност.
Н. Ћосић, јул 2017.