Драгица Стојановић

Рођена у Зрењанину 1963. године. Објавила збирке песама: Тескоба (1984); Кухињска кукавица (1991); Разговор са Исидором (1999); Гладне исповести (2005); Литерарни снег (2015); Ода(б)рана песме (2017); О Хрид (2018); Посолица (2020); Глувонема (2022), као и збирку кратких прича Цепелин (1996) у коауторству са А. Х.

Поезија јој је објављивана у бројним часописима: загребачком Quorumu, осијечкој Књижевној ревији, подгоричком Овдје, Летопису Матице српске, Пољима, Свескама, Про Фемини, Трагу, Урбу.

Заступљена је у Антологијама новијег српског песништва Кад будемо траве Владимира Јагличића; Антологији Најлепше песме о љубави Пере Зупца (Од Светог Саве…); Колективни облак – песме о постојању, приредио Вујица Решин Туцић (Пер. Арт и Градска библиотека „Жарко Зрењанин“); Жене које су појеле језик (Про Фемина); Алманаху новије војвођанске поезије Цртеж који капље; Антологији савремене поезије војвођанских пеникиња Очи равнице; Књижевна реч у Зрењанину Луке Хајдуковића, Писање заборава Зорана Славића и 2021. Мадрид „Лигера Вуела Ла Сомбра“ у избору Радмиле Лазић.

Добитница је награда „Станко Симићевић“, „Смели Цвет“, „Смедеревске песничке јесени“, „Улазница“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Милица Стојадиновић Српкиња“ и „Бешеновске повеље за духовну поезију“, „Стеван Сремац“ и „Јефимија“.

Превођена на румунски, мађарски, енглески и шпански језик.

Прва је жена која је после II светског рата, објавила књигу у Зрењанину.

Живи и ради у Зрењанину.