Иван Ивањи: Мој лепи живот у паклу. – Београд: Лагуна, 2016. – 384 стр.
Иван Ивањи је доајен међу српским писцима и преводиоцима. Почев од 1954. објавио је 15 романа, 2 књиге приповедака, књигу есеја, као и 2 књиге политичке публицистике. Ништа мање значајни нису ни његови преводи са немачког (Гинтер Грас, Бертолт Брехт, Густав Мајнрик, Карл Јасперс) и мађарског језика (Ендре Ади, Шандор Вереш, Магда Сабо…). Књига Мој лепи живот у паклу представља роман-аутобиографију, или, обрнуто. У њој се укрштају најранија сећања на детињство са нашом данашњицом. Аутор је рођен 1929. у данашњем Зрењанину (град је мењао имена, од Мале Барселоне, преко Великог Бечкерека и Петровграда, до поратног Зрењанина) у породици лекара које је ратни усуд однео 1941. и 1942. Сам писац је као петнаестогодишњак ухапшен марта 1944. и одведен најпре у Аушвиц затим у Бухенвалд до априла 1945. Од сећања на идилу раног детињства, преко ратног доба, активног поратног живота, до својих пензионерских дана на Вождовцу, Иван Ивањи пише прозу која подсећа на јужноамеричке мајсторе тзв. магијског реализма. Како је лепо приметио писац Драган Великић: “Мој лепи живот у паклу је извештај који писац подноси самоме себи на последњој деоници путовања. Чини то без сентименталности, самоироничним тоном.” Или, нешто млађи писац Мића Вујичић: “Као да истреса корпу са старим играчкама и касније случајно нагази сваку оштру ивицу, главни јунак романа пролази кроз најтрагичније догађаје 20. века.” Фабулативни слој мајсторски се прелива у есејистички (медитативни), а време прошло (сећање) са данашњим. Високо култивисана и вредна романсијерска проза.
Н. Ћосић, 12. 6. 2017.