Јелена Ленголд: ГОВОР ПОВОДОМ НАГРАДЕ „ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ“

Јелена Ленголд

ГОВОР ПОВОДОМ НАГРАДЕ „ВОЈА ЧОЛАНОВИЋ“

Поштовани чланови жирија, драге колегинице и колеге, даме и господо,

Посебно ми је драго што примам награду која носи име Воје Чолановића и која се додељује за књигу прича. Иако смо и Чолановић и ја писали и романе, верујем да нас повезује посебна љубав према причи, том варљиво малом, а изузетно захтевном књижевном облику. Прича не опрашта вишак. Она писцу даје мало простора, а од њега тражи читав свет.

Воја Чолановић био је писац интелектуалац у најлепшем значењу те речи. Човек велике знатижеље, широког образовања и отворен према различитим областима људског искуства. Задивљује ме што је ту запитаност и књижевну свежину сачувао до дубоке старости.

Његов последњи роман „Ода мањем злу“, објављен у његовој осамдесет деветој години, сведочи о задивљујућој младости духа. Чолановића су управо тада, дакле у добу када човек своди рачуне и истински разуме шта је у животу заиста било важно, и даље заокупљале љубав и еротика, тело и жеља, наука и савремени свет, све оно што човека чини живим и радозналим.

А, гле чуда, главни јунак тог романа је управо научник, молекуларни биолог! Он и његова давна љубав, раздвојени временом и животом, остају на неки начин повезани. Могло би се, дакле, рећи да је Чолановић, и не знајући то, својим јунацима оставио једну малу Диракову једначину. Волим да верујем у такве случајности. После много година, управо књига „Диракова једначина“ добија ову награду која носи Чолановићево име.

Диракова физика говори о честицама које, када су једном биле повезане, на неки тајанствен начин остају повезане и када их раздвоје велике удаљености. Мене је, наравно, занимало шта се догађа када ту слику пренесемо на људе, на љубави, пријатељства, губитке, на оне који су били део наших живота и који, чак и када више нису поред нас, настављају да постоје у нама. А данас ми је лепо да помислим да и књижевност прави управо такве везе, између аутора који се можда никада нису срели, између мртвих и живих, између писаца и читалаца.

„Диракову једначину“ писала сам у годинама у којима су се, сасвим природно, над моје приче надвиле и сенке старења, пролазности и питања шта од свега што смо живели остаје иза нас. Писала сам је и гледајући свет око себе, у времену које нам не даје много разлога за безбрижност. Зато ми је посебно драгоцено што је жири у овим причама препознао управо оно што сам желела да сачувам, потребу за блискошћу, достојанством и смислом, упркос свему што их угрожава.

А данас је озбиљно угрожена и сама култура у којој стварамо. О њеној судбини све чешће одлучују људи који према култури не показују ни разумевање ни наклоност, него је доживљавају као сметњу онда када одбија да буде послушна. Удружењима, манифестацијама и уметницима ускраћује се подршка не само због небриге, већ све отвореније и као облик казне за неподобност, непослушност или за одбијање да се уклопимо у прописану слику патриотизма. Не пристајем на идеју да уметник пред својом државом мора да доказује политичку подобност да би заслужио право на рад и постојање. Култура није украс ни луксуз, а још мање нешто што власт треба да награђује само када се њој допада и кажњава када јој се супротставља. Она је простор слободног мишљења, памћења, језика и људског достојанства. Управо зато, у оваквим временима, чување вере у књижевност и уметност постаје и један од начина да сачувамо сопствену слободу.

Ова награда ми је због тога драгоцена и на још један начин: додељује је Српско књижевно друштво, моје удружење. То је, дакле, награда коју писци дају писцу. А признање које долази од колега, од људи који добро знају и радост и муку овог посла, има посебну тежину.

Хвала жирију, Српском књижевном друштву и свима који чувају ову награду и сећање на Воју Чолановића. Ако је тачно да једном успостављене везе не нестају сасвим, онда је и овај данашњи сусрет једна мала књижевна потврда Диракове једначине. Воја Чолановић и ми који смо данас овде, повезани смо, на неке недокучиве начине, причама преко времена.