Небојша Миленковић (Ниш, 1971) је кустос, писац и грађански активиста. Дипломирао историју уметности на Филозофском факултету у Београду. Као музејски саветник запослен у Музеју савремене уметности Војводине у Новом Саду. Уређивао Југословенску библиотеку хаику поезије „Мацуо Башо“ (1990−1996) као и Часопис за историју и теорију уметности Аномалија (2006−2007).

Збирке песама: Уста зрелог кестена (1989), Тескоба светлости (1990), Огледало за снове (1994), Тихост (1996), Сезона дивљег воћа (1999) и Чишћење снега (2004).

Књига прича: О Хармсу и другим демонима (2016).

Историјскоуметничке студије: Звезда и њена сенка – Иконографске представе звезде петокраке у уметности социјалистичког и постсоцијалистичког друштва (2006) и Збогом авангардо!, О југословенској и новосадској уметничкој авангарди 1968–1972 (као темат часописа Градац, 2022).

Уметничке монографије: Ich bin Künst ler Slavko Matković (2005), Szombathy art (2005), владимир копицл: ништа још није овде али неки облик већ може да му одговара (2007), Вујица Решин Туцић: Традиција авангарде (2011), Слободан Шијан: Мораћу да скренем (2013), Натраг: Божидар Мандић и Породица бистрих потока (2015) и Илија Шошкић: Акционе форме (2018, са Зораном Ерићем).

У издању Академске књиге објавио романе: Нешто што страшно подсећа на живот: Кратка историја летења у Суботици (2019), еротско психолошки трилер Савршен антиталенат за срећу (2021, 2022) и Стаљин је волео децу (2026).

.