Орхан Памук: Жена црвене косе, с турског превела Мирјана Маринковић. – Београд: Геопоетика издаваштво, 2016. – 248 стр.
Прошле године је у Турској изашао нови роман нобеловца Орхана Памука (1952, Истанбул, 2006. додељена му је Нобелова награда за књижевност) да би исте, прошле године, наши читаоци имали прилику да читајући роман Жена црвене косе уживају у приповедном мајсторству овог писца. Реална радња текста покрива време од 1985. (када главни лик романа, уједно и наратор треба да настави истанбулску гимназију и да би зарадио “џепарац” постаје помоћник бунарџији Махмуту који је “погодио” посао са “инвеститором”) готово до наших дана. Радња првог дела романа прекида се на 114 стр. српског издања. И без наставка, 2. дела (115-219 стр.) и 3. дела (223- 248стр.), добили би дужу приповетку у којој је централни наратив прича о данас изумрлом занату (еснаф бунарџија, трагаоци за водом, копачи бунара) у целој Европи. Други део прати Џемову причу (главни лик) о његовом професионалном успону у грађевинско-геолошким пословима и срећном, мада бездетном браку, са супругом Ајшом. А, трећи, завршни део је прича из 2010-2011. и њу прича жена “црвене косе” која у свом монологу (сказу) објашњава трагични заплет, поготово расплет, налик античким трагедијама. У ову савремену истанбулску причу, уграђени су мит и низ драма од античких времена до овог доба о краљу Едипу као и прича о Рустему и Сухрабу која је део јуначког епа Шахнама/Књига о краљевима персијског песника Фирдусија са почетка 11. века нове ере. И те приче и медитације, разговоре на те теме, посредоване су кроз лик главног јунака. Овде се може користити и драмски теоријски речник: протагонист, деутерагонист, антагонисти, статисти, а хор су сви који прочитају овај Памуков роман. За крај ове информативне белешке о добром роману прочитајмо како почиње: “Жеља ми је, у ствари, била, да постанем писац. Али је след догађаја које ћу описати пресудио да се бавим геологијом и постанем предузимач.” И део из рецензије издавача: “Јер приповест сама по себи, и мајсторско приповедање, јесте оно по чему је овај нобеловац постао познат широм света. Али и као један од ретких који и после Нобелове награде пише једнако добре, ако не и боље, књиге.”
Н. Ћосић, 9. 3. 2017.