Песме уврштене у књигу Дете настајале су у периоду од десетак година крајем прошлог и почетком овог века. Нису се уклапале у књиге које сам тих година објавио. Тако ми је изгледало. Остале су расуте по фасциклама, заборавио сам на њих. Кад сам релативно скоро написао песму Дете и још неколико песама у којима се помаља детињство, сетио сам се скрајнутих песама о добу у коме се биће формира. И после лако, веома брзо, склопио књигу. Имао сам могућност да бирам, било је стотинак песама на располагању. Оне су заправо чекале ту једну песму, која је нека врста објашњења и алибија.
Две године после објављивања књиге, неке ствари ми изгледају много јасније. На пример, јасно је да сам књигом Успон затворио једно поље тематских и мотивских интересовања, да сам грађу која је дуго била ипред мене разврстао и уобличио. Песнички језик који станује у књигама које претходе књизи Дете није желео да мења адресе. Добро му је и комотно тамо и нека тако и остане. Било је, стога, логично да нешто треба мењати. И промена је сама дошла, тихо, као на прстима, како то обично и бива; дошло је најпре подсећање на давне песме које су изгубиле наду да ће постати видљиве.
Подробније →