Павле Угринов (1926–2007)

ugrinovpavle3Павле Угринов (право име Василије Поповић, рођен је 15. априла 1926. године у Молу, умро 23. јуна 2007. у Београду) је био српски књижевник, драматург, редитељ и академик.

Дипломирао на Академији за позориште и филм у Београду на одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд.

У књижевни живот ступио је 1955. године поемом „Бачка запевка“, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике.

Објавио је 21 књигу, међу којима су романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син, Без љубави (1986), Топле педесете (1990); новела Исходиште (1963), прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972).

Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика.

Био је члан Српске академије наука и уметности (за редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године), члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-а, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-а и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе.

Добитник је Бранкове награде (1955), НИН–ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983), Нолитове награде (1990), Андрићеве награде (1995), Просветине награде (1996).

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 81. години.

Facebooktwitterredditpinterestlinkedinmail