Павле Угринов (1926–2007)

Из породичне архиве

Павле Угринов (право име Василије Поповић, рођен је 15. априла 1926. године у Молу, умро 23. јуна 2007. у Београду). Био је истакнути српски књижевник, драматург, редитељ и академик.

Дипломирао на Академији за позориште и филм у Београду на одсеку за режију у класи проф. др Хуга Клајна. После студија једно време се бавио позоришном режијом и теоријом. Један је од оснивача камерне сцене Атеље 212 у Београду. Његовом поставком драме Чекајући Годоа Семјуела Бекета свечано је отворена сцена тог театра. Радио је и као уредник драмског и серијског програма Телевизије Београд.

У својству уредника телевизије, поред многобројних драма, иницира и реализације неколико великих серија: Изданци из опаљеног грма (Вељко Петровић), Чедомир Илић (Милутин Ускоковић), Хроника паланачког гробља (Исидора Секулић), Песма (Оскар Давичо), те Светозар Марковић и Димитрије Туцовић, а био је инспиратор и уредник серије о животу и раду Вука Караџића.

Искуство из драмског и серијског програма Телевизије Београд изложио је у студији Двадесет година драмског програма Телевизије Београд, коју је објавила Телевизија Београд (1978).

На дужности уредника драмског и серијског програма Телевизије Београд остаје све до краја свог радног стажа.

У књижевни живот ступио је 1955. године поемом „Бачка запевка“, за коју је заједно са Александром Тишмом, добио Бранкову награду за поезију. Затим се потпуно посветио писању прозе и есејистике.

Објавио је 21 књигу, међу којима су:

– романи: Одлазак у зору (1957), Врт (1967), Елементи (1968), Домаја (1971), Фасцинације (1976), Задат живот (1979), Царство земаљско (1982), Отац и син (1986), Топле педесете (1990), Бесудни дани (Народна књига, 2001), Savon de fleurs (1993), Без љубави (Српска књижевна задруга, 2002),

– новеле: Исходиште (1963), Љубав и доброта (1996), Ван света (Просвета, 2000)

– прозна дела: Сензације (1970), Речник елемената (1972), Кристализација (Нолит, 1991), Егзистенција (Просвета, 1996), Антиегзистенција (Просвета, 1998).

Написао је више сценских адаптација, телевизијских и радио драма, есеја, студија и критика.

Био је члан Српске академије наука и уметности (за редовног члана САНУ изабран је 29. маја 1991. године), члан Главног одбора Стеријиног позорја, члан Савета ЈДП-а, члан Председништва Удружења књижевника Србије, члан Савета Музеја савремене уметности у Београду, члан Савета БИТЕФ-а и бројних других културних установа и манифестација. Био је председник савета Летописа Матице српске и стални члан – сарадник те установе.

Добитник је Бранкове награде (1955), НИН–ове награде за роман (1979), Октобарске награде Београда (1983),  Награде Жељезаре Сисак (1986), Нолитове награде (1990), награде Карољ Сирмаји (1991), Андрићеве награде (1995), Просветине награде (1996), Борисав Станковић (2001).

Одликован је Орденом заслуга за народ са сребрним зрацима (1976) и Орденом Републике са сребрним венцем (1988). Преминуо је 23. јуна 2007. године у Београду у 81. години.