Добривоје Станојевић СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ЗЛАТНО РУНО

Позивамо вас на књижевну трибину
Четвртак, 12. новембар 2026. у 19 сати
Српско књижевно друштво, Француска 7, Београд

Добривоје Станојевић
СРПСКИ ИДЕНТИТЕТ И ЗЛАТНО РУНО
Филозофски факултет у Београду, 2025.

О књизи разговарају Добривоје Станојевић и Дејан Симоновић

(Живимо у доба крхотина, пиљака, каменчића, олупина – Борислав Пекић, Златно руно)

Роман Златно руно je, с идентитетског становишта Срба, несумњиво, господар у кући српске књижевности. Не само због свог обима већ, најпре, стога што обухвата многе писане облике, тривијалне и уметничке, књижевне и некњижевне, поиграва се њима, мења их, пародично надмоћно слаже и преслаже (пример јединствене словенске антитезе у прози, пародизација трочланог лирског поређења у стиху карактеристичан за српску и словенске књижевности; Златно руно, 3: 15). При томе гостујући облици у роману, у складу с посебним законитостима, најчешће у облику одабраних високосемантизованих крхотина, подобликују бремениту форму одзвањајући као посебна идентитетска слика Срба одазивајући се, редовно, између игриве метафоричке ироније и ироничке метафоре о идентитету. Огромна моћ Златног руна налази се у изненађујућим комбинацијама различитих цивилизацијских крхотина. Због тога његово прихватање иде веома спо­ро без потпунијег кулутрноисторијског и идентитетског разумевања. Реч je о специфичном наративном ходочашћу од митских, античких, византијских, средњовековних, све до палимпсеста XX века. Писац има неограничено поетичко самопоуздање што сведочи о зрелости једне културе. Отуда се често усуђује на несвакидашњу идентитетску реконструкцију Срба и карактерних структура које се непрестано самообнављају. У Златном руну се не прихватају дословце наслеђена правила и контекстуални услови. Ово дело с толиком гужвом облика и народа живи готово усамљено у простору одзвањајућег говора традиције, не ослањајући се ни на шта превише толико чврсто да би било недодирљиво. Отуда je и добило скоро полувековну потврду о несамерљивости с било чиме што je до сада написано о српском идентитету у српској књижевности.

Добривоје Станојевић