Предраг Палавестра је рођен је у Сарајеву 14. јуна 1930. године. Преминуо је 19. августа 2014. у Београду.
Био је академик, историчар, теоретичар књижевности, уредник многих књига о књижевности и јавној речи, гостујући предавач на многим универзитетима и члан Крунског савета. Аутор је и уредник многих дела из области историје и теорије књижевности, а његова књига „Послератна српска књижевност и њена историја“ седамдесетих година која је забрањена иако су у Палавестрину одбрану устали многи писци.
Био је уредник „Књижевних новина“ часописа „Савременик“, стални књижевни критичар „Политике“ директор Института за књижевност уметност Београду. За дописног члана САНУ изабран је 7. маја 1981, а за редовног 15. децембра 1988. године. Био је секретар потом председник Одбора за проучавање историје књижевности САНУ том својству организовао је више научних скупова, међу којима два сарадњи са Шведском Краљевском академијом за књижевност, историју старине из Стокхолма. За члана Академије наука умјетности Босне Херцеговине изабран је 1990. године, а 1994. године за секретара Одељења језика књижевности члана Председништва САНУ. Председник је Српског центра Међународног ПЕН-уредник „Свезака Задужбине Иве Андрића“.
Предраг Палавестра објавио је већи број књига неколико стотина радова из области модерне српске књижевности. Међу њима су: Књижевне теме (1958), Књижевност Младе Босне (1965, два издања), Токови традиције (1971), Послератна српска књижевност 1945–1970 (1972), Догма и утопија Димитрија Митриновића: почеци српске књижевне авангарде (1977), Критика и авангарда модерној српској књижевности (1979), Скривени песник: Иво Андрић (1981), Критичка књижевност (1983), Наслеђе српског модернизма (1985), „Историја модерне српске књижевности -златно доба 1892–1918.“ (1986, два издања), Књижевност као критика идеологије (1991), Књига Андрићу (1992), Књижевност и јавна реч (1994), Критичке расправе (1995), Јеврејски писци српској књижевности (1998).
За издања САНУ уредио је научне зборнике Српски симболизам (1983), Српска фантастика (1987), Традиција и модерно друштво (1987), Одговорност науке и интелигенције (1990), Српска књижевност у емиграцији (1991), О Јовану Дучићу -поводом педесетогодишњице смрти (1996), за Српску књижевну задругу Књигу српске фантастике XII-XX века (1989, два тома). Уредио је 25 књига грађе „Српска књижевна критика“ коју су издали Институт за књижевност уметност из Београда Матица српска из Новог Сада. Учествовао је на више научних скупова иностранству по позиву држао предававања на универзитетима Лондону, Копенхагену, Загребу, Ослу, Упсали, Новом Саду, Трсту., Викторија, Кингстон Отава Канади на Западном Вашингтонском Универзитету САД.

Кориштени подаци са сајта САНУ.