Рођен је 1950. године у Крушевцу. Детињство провео у  Млачишту, у Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао на Филозофском факултету у Приштини. Био је професор у приштинској гимназији “Иво Лола Рибар”, новинар, уредник и главни и одговорни уредник листа “Јединство”, директор Народног позоришта у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу. С Косова прогнан јуна 1999. године. Био је главни и одговорни уредник часописа Српски југ.  Живи у Нишу и Млачишту.

Књиге песама:

Инословље (1979),

Рукопис чемерски (1982),

Ђавоља школа (1988),

Повратак на колац (1990),

Сидро (1993),

Нетремице (2003. и 2004),

Трепет (2007),

Песме последњег заноса, изабране и нове песме (2012),

Bequeathing /​ Завештање, двојезично српско – енглеско издање, Мелбурн, Викторија, Аустралија (2014),

Кад би љубави било (2015).

 

Књиге приповедака:

Аритонова смрт (1984),

Апокрифне приче (1988),

Мртва стража (1988. и 1997),

Крај света (1993),

Господар успомена (1996),

Живи зид (избор, 1996),

Молитва за дечанску икону (1998),

Христови сведоци (2001),

Црнотравске приче (избор, 2002),

Власинска свадба (2004),

Еуридикини просиоци (2007),

Записано у сновима (2013),

Хватање страха (2015),

 

Романи:

Дивљи калем (2002. и 2010),

Ангелус (2004),

Месечева лађа (2005),

Три хвата неба (2018).

 

Књиге за децу:

Какву тајну крију птице (2016),

Приче из унутрашњег џепа (2018).

 

Драме:

Мртва стража (1993),

Пропаст света на Велигдан (1999),

Кривово и друге драме (2003),

Сендвич (2006),

Сабор на Горешњак (2009).

 

Лексикологија:

Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ (2010).

 

Публицистика:

Живети с геноцидом (1990),

Упркос свему (2018).

 

Изведене драме:

Мртва стража, Покрајинско народно позориште у Приштини (1994), Пропаст света на Велигдан, Позориште “Бора Станковић” Врање (1997), Кривово, Позориште “Бора Станковић” Врање (2003),

Метохијска икона, монодрама, Народно позориште у Пећи (1997)

 

Награде:

Стеван Сремац за новинску причу (1987, 1991. и 1992);

Лазар Вучковић (1985. за поезију) и (1992. за приповетку);

Златно перо деспота Стефана Лазаревића (1990);

Милутин Ускоковић, друга (1993. и 2000);

Награда Књижевног друштва Косова и Метохије за најбољу књигу (1999), Лаза К. Лазаревић (2001);

Раде Драинац  (2004);

Специјална награда Сусрета професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ за текст монодраме „Метохијска икона“ (2000);

Еуридикин венац (2017).