Радосав Стојановић
Рођен је 1950. године у Крушевцу. Детињство провео у Млачишту, у Црној Трави. Школовао се у Млачишту, Црној Трави, Нишу и Приштини. Дипломирао на Филозофском факултету у Приштини. Био је професор у приштинској гимназији “Иво Лола Рибар”, новинар, уредник и главни и одговорни уредник листа “Јединство”, директор Народног позоришта у Приштини и уметнички директор Народног позоришта у Нишу. С Косова прогнан јуна 1999. године. Био је главни и одговорни уредник часописа Српски југ. Живи у Нишу и Млачишту.
Књиге песама:
Инословље (1979),
Рукопис чемерски (1982),
Ђавоља школа (1988),
Повратак на колац (1990),
Сидро (1993),
Нетремице (2003. и 2004),
Трепет (2007),
Песме последњег заноса, изабране и нове песме (2012),
Bequeathing / Завештање, двојезично српско – енглеско издање, Мелбурн, Викторија, Аустралија (2014),
Кад би љубави било (2015).
Књиге приповедака:
Аритонова смрт (1984),
Апокрифне приче (1988),
Мртва стража (1988. и 1997),
Крај света (1993),
Господар успомена (1996),
Живи зид (избор, 1996),
Молитва за дечанску икону (1998),
Христови сведоци (2001),
Црнотравске приче (избор, 2002),
Власинска свадба (2004),
Еуридикини просиоци (2007),
Записано у сновима (2013),
Хватање страха (2015),
Романи:
Дивљи калем (2002. и 2010),
Ангелус (2004),
Месечева лађа (2005),
Три хвата неба (2018).
Књиге за децу:
Какву тајну крију птице (2016),
Приче из унутрашњег џепа (2018).
Драме:
Мртва стража (1993),
Пропаст света на Велигдан (1999),
Кривово и друге драме (2003),
Сендвич (2006),
Сабор на Горешњак (2009).
Лексикологија:
Црнотравски речник, Српски дијалектолошки зборник LVII, САНУ и Институт за српски језик САНУ (2010).
Публицистика:
Живети с геноцидом (1990),
Упркос свему (2018).
Изведене драме:
Мртва стража, Покрајинско народно позориште у Приштини (1994), Пропаст света на Велигдан, Позориште “Бора Станковић” Врање (1997), Кривово, Позориште “Бора Станковић” Врање (2003),
Метохијска икона, монодрама, Народно позориште у Пећи (1997)
Награде:
Стеван Сремац за новинску причу (1987, 1991. и 1992);
Лазар Вучковић (1985. за поезију) и (1992. за приповетку);
Златно перо деспота Стефана Лазаревића (1990);
Милутин Ускоковић, друга (1993. и 2000);
Награда Књижевног друштва Косова и Метохије за најбољу књигу (1999), Лаза К. Лазаревић (2001);
Раде Драинац (2004);
Специјална награда Сусрета професионалних позоришта Србије „Јоаким Вујић“ за текст монодраме „Метохијска икона“ (2000);
Еуридикин венац (2017).