Радован Бели Марковић (1947–2022)

Радован Бели Марковић

Рођен је 10. октобра 1947. у селу Ћелије. Преминуо је 2022. Школовао се у Ћелијама, Лајковцу, Лазаревцу и Београду. Радио је као новинар ваљевског листа Напред (1978–1994), био је управник лајковачке Градске библиотеке. Био је члан редакција Књижевне речи и Књижевних новина.
Члан је Матице српске, Српског књижевног друштва и Српског ПЕН центра.
Добитник  је више значајних књижевних награда.
Живeo je и ствараo у Лајковцу.
Дела и награде
Паликућа и Тереза милости пуна, 1976,
Црни колач, 1983,
Швапска коса, 1989, (награда Културно-просветне заједнице Ваљево)
Године расплета, 1992,
Живчана јапија, 1994,
Старе приче, 1996,
Сетембрини у Колубари, 1996, (награда Иво Андрић)
Лајковачка пруга, 1997, (награде Нолит и Бранко Ћопић)
Мале приче, 1999, (награде Бора Станковић и Библиос)
Лимунација у Ћелијама, 2000, (награде Рачанска повеља и Меша Селимовић)
Последња ружа Колубаре, 2001, (златна плакета Жак Конфино)
Кнез Мишкин у Белом Ваљеву, 2002, (награда листа Напред)
Девет белих облака, 2003,
Оркестар на педале, 2004, (награда Стеван Сремац)
Кавалери старога премера, 2006.
Ћорава страна, 2007.
Путникова циглана, 2016.
Стојна ветрењача, 2020.